Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Портрет: Curtis Hanson

Рајко Радовановић

(Објављено у филмском магазину “Hollywood”, број 67, мај 2001)


СА МАСКАМА И БЕЗ ЊИХ


“Тема која ме је одувијек занимала је разлика између тога какве нам се ствари чине и какве оне заиста јесу, укратко слика против реалности”, истакао је својевремено врло прецизно Цуртис Хансон, амерички сценариста и режисер, оно - фокусирање људи и мјеста који нису онакви каквим се чине - што многи наглашавају као основну одредницу његових филмова.
За сада посљедњи филм који је режирао, “Златни дечки”, једно је од најбољих прошлогодишњих остварења и - није баш било примјећено. Он је толико лоше прошао на боx-оффицеу да га је “Парамоунт” два пута врашао у дистрибуцију, 23. фебруара  и 8. новембра, али то опет није много поправило ствари: 32,5 милиона долара у свјетској дистрибуцији, од чега у САД 19,4 милиона. Ни додјела Оскара није помогла: од три номинације само је Боб Дyлан добио Осцара за оригиналну пјесму “Тхингс Хаве Цхангед”. Номиновани за монтажу, Деде Аллен, и адаптацију сценарија, Стеве Кловес, остали су катких рукава. Кловес, који је сценарио написао према књизи Мицхаела Цхабона, првобитно је требао и да режира, али је одустао (сам, не на тражење Мицхаела Доугласа, како се причало).
Било како било са “Златним дечкима”, Цуртис Хансон је један од оних драгоцјених америчких режисера који никада нису или су врло ријетко били на врховима боx-оффице листа, који нису припадали трендовима, али који су увијек, мало по страни, са великом пажњом и енергијом радили неке своје приче које су проналазиле релативно малу, али вјерну публику, и добар одзив код критике, и који су и те како знали утицати на друге. Другим ријечима: које су стварале трендове.
Хансон је, иначе, рођен 24. марта 1945. године у Реноу, Невада. Каријеру је започео као фоторепортер и писац-слободњак који се првенствено бавио Холлywоодом. Једно вријеме је уређивао магазин ”Цинема”. За будући сценаристички и режисерски рад вјежба пишући сценарије за нискобуџетне саспенс-трилере.
На играном филму дебитује како косценариста “Тхе Дунwицх Хоррора” (1970) Даниела Халлера, за кога је извршну продукцију потписао легендарни Рогер Цорман. Неколико година касније је придружени продуцент и сценариста филма “Тхе Силент Партнер” (1978) Дарyла Дукеа. Са маверицком Самуелом Фуллером пише сценарио за мајсторов филм “Бијели пас”, који је снимљен 1982. али је у дистрибуцију пуштен тек 1991. године због наводног расизма. Потписао је сценарио за атипични “Диснеyев” филм о природи “Невер Црy Wолф” (1983) Царролла Балларда и глумио је господина Перкинса у “Тхе Гоониес” (1985) Рицхарда Доннера
Први филм којег пише и режира је “Тхе Ароусерс” (1970), криминалистички трилер о Еддитеу Цоллинсу (Таб Хунтер), који је дању учитељ, а ноћу серијски убица. Не може човјек да води љубав са женама, па одлучи да их убија. Десет година чека да би режирао дјечију авантуру “Мали змајеви” (1980) у којима се говори о клинцима заљубљеним у кунг фу који рјешавају киднаповање. Наредни филм је тинејџерска секси комедија “Лосин' Ит” (1983) са Томом Цруисеом у једној од првих улога.
Године 1986. Хансон је снимио и свој једини телевизијски филм, “Дјеца Тимес Сqуареа”. Хансон је и написао ову својеврсну модерну верзију “Оливера Тwиста”: четрнаестогодишњи дјечак (Брандон Доуглас) бјежи од куће због очуха који за њега није марио. Док га мајка (Јоанна Цассидy) грозничаво тражи, он на Тиме Сqуареу упознаје дилера кокаина (Хоwард Е. Роллинс, Јр.), који га уводи у групу тинејџера бескућника.
Каријеру по којој га заиста познајемо и у којој је достигао пуну ауторску зрелост започиње филмом “Тхе Бедроом Wиндоw” (1987), изненађујуће добром омажу г. Алфреду Хитцхцоцку. Филм нам говори о човјеку (Стеве Гуттенберг) који се везује за мистериозну жену (Исабелле Хупперт) која ће његов живот потпуно да преокрене. И наредни филм, “Бад Инфлуенце” (1990) је психолошки саспенс-трилер на трагу Хицхцоцковом “Непознатом из Норд експреса” (1951). То је прича о споља успјешном и самоувјереном лосанђелеском стручњаку за маркетинг Мицхаелу Боллу (Јамес Спадер), а унутра повученом и несигурном малом губитнику, који пада под утицај шармантног али злог луталице Алеxа (Роб Лоwе). Луталица ће му показати властиту мрачну страну и дјелимично га ослободити фрустрација. Цијена коју за то плаћа је, разумије се, висока.
Боx-оффице успјех (87,5 милиона долара у САД, најбоље за један његов филм) коначно постиже трилером “Рука која љуља колијевку” (1992) о Пеyтон Фландерс, “бејбиситерки из пакла”. Дотичну игра Ребецца ДеМорнаy у својој највећој и најбољој улози до тада: заиста је упечатљиво њено претварање од идеалне бејбиситерке и породичне пријатељице у бездушног психотичног убицу. Такође су врло добри и Аннабелла Сциорра и Матт МцЦоy као брачни пар.
Шармантани људи који се претварају у психотичне убице су у главној улози и у наредном филму, “Дивљој ријеци” (1994). Филм је занимљив и по томе што је Мерyл Стрееп у њему први пут у акционом филму, гдје се, зачудо, прилично добро снашла. Убица је изванредни Кевин Бацон.
Ипак, филм који је дефинитивно потврдио Хансонову стечену зрелост и статус мајстора у Холлywооду је “Повјерљиво из Лос Ан|елеса” (1997), његов најбољи филм, један од најбољих филмова деведесетих и филм за којег сам Хансон тврди да му је најличнији. То је “старински”, прљав и сиров филм. Он говори о добрим полицајцима који на крају испадну криминалци и лошим полицајцима који наоко трче за каријером а покажу се као прави момци. Штитећи закон, они убијају колеге, убијају криминалце и заузимају њихова мјеста, подмећу доказе, расисти су, алкохоличари, нарко-дилери.
Најинтелигентнији међу њима, поручник Ед Еxлеy (Гуy Пеарце) временом ће постати шеф полиције, можда чак и гувернер. Толико је момак промућуран. “Користе они мене, зашто не бих и ја њих”, каже он весело, уживајући у ономе што га тек чека у животу, на крају филма Лунн Брацкен (Ким Басингер која је, послије три године глумачке апстиненције, бриљантна до бљутавости као копија Веронице Лаке).
Филм је то о двојици полицајаца са супротних страна. Еxлеy је син полицајца-легенде, сјајног досијеа, промућуран, амбициозан, а Буд Wхите (Русселл Цроwе) је глуп, сиров, табаџија. Ипак, са зрнцем љубави које граби са бившом курвом А класе која личи на поменуту Вероницу, иначе сасвим паметном женом, за њега поуздано има наде. Еxлеy и Wхите се мрзе од почетка, а на крају постану вјероватно најбољи и једини пријатељи. Сви други су мртви.
“Поверљиво из Лос Ангелеса” жанровски јесте полицијски филм, али стилски он је филм ноир. И Холлywоод, као и све остало, живи у циклусима, и оно што је обележило гангстерски филм четрдесетих и раних педесетих, природно се уклапа у полицијски филм деведесетих. Слике и атмосфера овог филма су тамне, тешке, тмасте као сумрак, као криминал, као крв, зној и сузе.
Коначно, филм је то о Холлywооду: Јацк Винценнес (Кевин Спацеy) ће све урадити да доспије у шоу о полицајцима “Значка храбрости”, а само тамо, у Холлywооду курве се пластичним операцијама претварају у копије филмских звијезда, само тамо полицајац ће од стварне Лане Турнер помислити да је то нека њена копија, само тамо новинарске уштве као Сид Худгенс (Даннy де Вито) имају много пара. Само тамо, у Холлywооду, људи који су пекли занат пишући сценарије - треба само пратити невјероватне дијалоге у “Повјерљиво из Лос Ангелеса” и све ће вам бити јасно - за Цормана и поменутог Фуллера и Дукеа, снимају овакве филмове: жене и мушкарци, сунце и киша, сперма и меци. Може и обрнутим редом.
Филм је доживио велики успјех и код публике и код критике. Зарадио је 126,2 милиона долара у свијету - много за озбиљан, извантрендовски филм - а Ким Басингер је добила Осцара за епизоду, баш као и 999999 и Бриан Хелгеланд за најбољи адаптирани сценарио (према књизи Јамеса Еллроyа). Имао је још седам номинација, укључујући и оне за најбољи филм и режију.
Хансон нови филм избацује три године касније, поменути “Златне дјечке”. То је комична драма која се одвија у Питтсбургху у садашњости и која нам говори о средовјечном професору Градyју Триппу (Мицхаел Доуглас) који има проблема и у приватном и професионалном животу. Напустила га је жена, љубавница (Францес МцДорманд) је у другом стању, не успијева да напише други роман који би пратио врло успјешан првенац. Муку мучи и са својим талентованим али уврнутим студентом Јамесом Леером (Тобеy Магуире), који од мужа његове љубавнице (Рицхард Тхомас) краде јакну која је својевремено припадала ни мање ни више него Марилyн Монрое.
Примјећујући да се филм бави драмом човјека у средњим годинама попут “Америчке љепоте”, те да се на другом нивоу бави елаборацијом успјеха и неуспјеха на комичан начин, Цхарлотте О'Сулливан у “Сигхт & Соунду” наглашава да је то истовремено и “роад мовие о потреби да се остане на једном мјесту”. Критика такође истиче не само Хансонову способност да се пробија кроз причу са неколико комплексних ликова, него и изванредна глумачка остварења, прије свих Доугласа у Магуиреа, али и осталих, међу којима су још и Катие Холмес као Доугласов студент и Роберт Доwнеy Јр као његов издавач.
“Градy је оно једино што холлywоодском јунаку није дозвољено да буде: уморан”, пише Рицхард Цорлисс у “Тимеу”. Потпуно тачно кад је Градy у питању, али и сасвим нетачно кад бисмо причали о Цуртису Хансону, једном од посљедњих холлywоодских хероја. На старински начин.
И нека то буде мјесто гдје га за сада остављамо: за његовим радним столом, гдје пише неку нову причу.


Портрети






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана