Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Филмски снови

Зоран Ђерић

ФИЛМ И СНОВИ

ЗАПОСЛЕНИ У «ФАБРИЦИ СНОВА»

Једна од тема која је заједничка многим филмовима је сан. Тема која неминовно привлачи психоанализу, па и Фројда (Freud, Sigmund), потом и Јунга (Carl Gustav Jung), тумачење снова и симбола, још једна од великих преокупација човека и уметника у ХХ веку. Филм и снови, без сумње, чврсто су повезани, више од 100 година.
Полазећи од опажања стварности, тј. опажања слике, преко гешталт психологије, лако ћемо доћи до примера из филмске историје, али, пре тога, поменимо још неколико појмова који су повезани. Поред опажања слике, ту је опажање звука, односно простора и времена, илузија (неодвојива од снова, а касније и од филмских снова), релативност слике, фи ефекат (који ствара илузију кретања) и симбол (велики повратак симболике почетком ХХ века, најпре кроз научна истраживања, потом кроз поједина, уметничка читања и тумачења).
Пре пола века велики руски редитељ Сергеј Езејштејн (Эзейштейн), изнео је тезу о сличности гледања филма и сневања, која стоји насупрот филмској комерцијализацији и оним филмским ствараоцима који приказују снове само као обичне илустрације појединих стања својих јунака. Слична је и тврдња немачког редитеља Вима Вендерса (Wim Wenders), изречена у нашем времену: „Филм се гледа субјективно, увек се види само онај филм који види унутрашње око гледаоца“. Инсистирање на том унутрашњем, непознатом и подсвесном, основа је поетике надреализма, како у књижевности, сликарству, тако и у надреалистичком филму кога је инаугурисао Луис Буњел (Luis Buñuel) својим Андалузијским псом из 1928. године, направљеним из уверења да је „филм измишљен да би изразио живот подсвести“.
На сличним теоријским поставкама су најзначајнији филмски ствараоци ХХ века, од Жоржа Мелијеса (Georges Méliès) и Едвина Портера (Edwin S. Porter), преко немачког експресионизма до америчких комедија из 20-година, пре свега оних које су снимали Чаплин (Charles Chaplin) и Китон (Buster Keaton).
Tа линија се даље може пратити од француских филмских импресиониста, а потом и авангардиста, као што су Рене Клер (René Clair) и Жан Кокто (Jean Cocteau), до филмских аутора попут Хичкока (Alfred Hitchcock), Велса (Orson Welles), Куросаве (Akira Kurosawa), Висконтија (Lucino Visconti), као и наших аутора (Влада Петрић, Душан Макавејев, Емир Кустурица).
Било којим критеријумом да се послужимо, неком од ранг листа које су прављене у свету током стогодишњег филмског постојања, међу највећим филмским сањачима незаобилазни су: Жорж Милејес, са филмовима Чаробно нестајање једне даме (1896), Путовање на Месец (1902) и Аладинова чаробна лампа (1906); Роберт Вине, са Кабинетом доктора Калигарија (1920); Чарли Чаплин, са филмовима Малишан (1921) и Потера за златом (1925); Фридрих Мурнау, са филмовима Носферату – симфонија језе (1922) и Последњи човек (1924); Фриц Ланг и његов Метрополис (1926); Рене Клер и филм Париз који спава (1923); Луис Буњуел, од Аналузијског пса (1928) и Златног доба (1930), преко Анђела уништења (1962) и Лепотице дана (1967), до Дискретног шарма буржоазије (1972) и Фантома слободе (1974); Жан Кокто и његов филм Крв песника (1930); Волт Дизни и његова анимирана Фантазија (1940); Грађанин Кејн (1941) и Дама из Шангаја (1948), Орсона Велса. Следе их: Алфред Хичкок филмовима Зачаран (1945) и Вртоглавица (1958); Виктор де Сика са Џудом у Милану (1950); Акира Куросава са Седам самураја (1954), Крвавим престолом (1957) и Кагемушом (1980); Ингмар Бергман са Дивљим јагодама и Седмим печатом (1957), Персоном (1967) и филмом Фани и Александер (1982); Федерико Фелинији и његов Сладак живот (1960), Сатирикон (1969), Амаркорд (1973) и Казанова (1976); Андреј Тарковски и његови филмови Иваново детињство (1962), Андреј Рубљов (1966) и Огледало (1975). Сергеј Параџанов и Сенке заборављених предака (1964), односно Сајат Нова или Боја нара (1969).
Пуно је филмских аутора којима није била страна фројдистичка анализа снова. Подсетимо се само: Увећања (1966) Микеланђела Антонионија, Стратегије паука (1969) Бернарда Бертолучија, Дивље хорде (1969) Сема Пекинпоа, Кваке 22 (1970) Мајкла Николса, Смрти у Венецији (1971) Лукина Висконтија, Црвеног псалма (1972) Миклоша Јанчоа, Малера (1974) и Корена привиђења (1979) Кена Расела, Ратова звезда (1977) Џорџа Лукаса, или филмова: Сав тај џез (1979) Боба Фосија, Блед Ранер (1982) Ридлија Скота, Твин Пикс (1992) Дејвида Линча, Краљ рибара (1991) Терија Гилијама, Европа (1992) Ларса фон Трира, Записи са узглавља (1995) Питера Гриневеја; потом филмова Стивена Спилберга, Анг Лија, Александра Сокурова...
Снолики су и поједини домаћи филмови, рецимо Давитељ против давитеља (1984) Слободана Шијана, Дом за вешање (1988) Емира Кустурице, Мистерија организма (1971) и Горила се купа у подне (1997) Душана Макавејева.
Није без разлога, још 1927. године, Абел Ганс (Abel Gance), француски филмски импресиониста, ускликнуо: «Читав живот сна и читав сан живота, спремни су да се што пре пренесу на филмску траку... Велики филм! Јеванђеље сутрашњице. Мост снова који повезују једну епоху са другом. Уметност алхемичара, ремек-дело за очи.»
Било је и супротних мишљења, наравно. Оно које је записао амерички писац Ф.Скот Фицџералд (F.Scott Fitzgerald), чије су романе од реда филмовали, можда је најрадикалније: «Филмови су отели наше снове. Од свих превара, ово је најгора.»
За последњих сто година, све ређе се о филму говори као о уметности, алхемичарској најмање, а све више о филмској продукцији, чији је једни, или барем крајњи циљ да оствари што већу зараду.
Ма како парадоксално звучало, задржало се у филмској индустрији и понешто алхемичарско - претварање снова у стварност, што је, можда, и најважније за опстанак илузије коју добија сваки гледалац чим крочи у биоскопску дворану. Он, наравно, заузима своје место испред великог екрана неоптерећен неком од теорија, филмске историје, психологије и филмологије. Ипак, било да су у питању лаици, или филмски зналци, јасно је колико су поменути снови важни за разумевање филмске уметности, без обзира на оно, у шта се последњих деценија претворила  холивудска “фабрика снова”.


Есеји






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана