Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





О специјалним ефектима и моралу

Рајко Радовановић

Шта “Пропаганда Филмс” значи за модерни Hollywood?
(Објављено у филмском магазину “Hollywood”, број 102, април 2004)

О СПЕЦИЈАЛНИМ ЕФЕКТИМА И МОРАЛУ


“Кад будем сазнао, рећи ћу ти”, каже поручник А.К. Waters (Bruce Willis), свом војнику, на питање што је промијенио њихову мисију. Како је професионалац одједном добио срце, питање, заправо, гласи.
Кад то пренесете на цијели филм, а ријеч је о “Tears of the Sun” режисера Antoinea Fuquae, питање гласи како то да се високобуџетни амерички филм бави геноцидом у Нигерији, геноцидом иза којег су, опет и опет, паре, и иза којег су опет и опет амерички интереси? Како? Па лијепо: не помињете Американце у лошем контексту. Напротив, Нигеријанци муслимани сијеку дојке својим земљакињама хришћанкама да више никада не доје своју дјецу. Нипошто Американци. И све тако.
Ако сте само мало добронамјерни – ако у биоскоп долазите углавном или чак само зато да бисте уживали у ескапистичкој авантури, то јест да бисте били модерни авантуриста практично у једином могућем смислу данас - можете да схватите текст, ако већ не желите да се бавите контекстом. Односно, можете да схватите како један окорјели поручник не може да савлада гађење над оним масакром. Али, без обзира на сву добру вољу не можете да схватите – и савладате гађење – над пететиком неколико реченица које су упропастиле све покушаје овог филма да се држи у домену реалног. Примјери су: “Спасићу их макар погинуо радећи то”, “Реците ми да није било узалуд” (коју, погађате, изговори амерички војник на самрти) и “Памтићемо вас до краја живота”. Да све буде бљутаво до краја, побрине се љекарка Лена Кендрицкс (Моница Беллуци, чија шминка без проблема издржава три дана џунгле, крви, метака и зноја) кад изговара “Волим и ја вас”. Кад нисмо умрли.
Сличну патетику без много оправдања, кад већ говоримо о ратном филму, можемо да нађемо и у “Пеарл Харбору” Мицхаела Баyа у којем су слике лијепих људи (и њихових тако слатких љубавних проблема) захваћених ратним хаосом потпуно исте као и оне у “Tears od the Sun”. Само су у Баyовом филму ти лијепи људи мало млађи и специјални ефекти вишеструко скупљи и истакнутији.
Оно, међутим, што веже ова два филма јесте чињеница да - упркос релативно слабијем боx-оффицеу у САД од очекиваног (198,5 милиона долара за “Pearl Harboru” и 43,7 милиона за “Tears od the Sun” у Америци), да су управо та два филма ратни филмови какве данас Hollywood, у сјенци 11. септембра 2001. године, очекује. Та очекивања би се - а знамо да Холлywоод не подражава стварност него да је производи - укратко могла сажети у једном: Холлywоод је ту да исправља све грешке америчке спољне политике.
Друга, важнија, сличност ова два филма јесте чињеница да су њихови потписници, Фуqуа и Баy, припадници групе режисера који су данас оно што су прије десетак година били John McTiernan и James Cameron, дакле, најважнији творци hollywoodskih А пројеката. Заједничко тој групи режисера - који углавном праве боље филмове него што су “Tears of the Sun” и “Pearl Harbor” - јесте да су сви почели да раде или су радили у “Пропаганда Филмсу”, кући из Лос Ангелеса која се првенствено бавила снимањем комерцијалних и музичких спотова.
Иако нису успијевали да, у окружењу великих буџета, досљедно и континуирано више буду аутори а мање машине за трошење пара и прављене специјалних ефеката, као што су то били McTiernan и Cameron, људи као што су Fuqua и Bay, те Dominic Sena, David Fincher, Alex Proyas и Simon West кључни су творци филмова које Hollywood данас одобрава и слави као своје бранд наме производе. Управо они посљедњих неколико година најпотпуније одређују оно што подразумијевамо под Hollywoodom (свјетски доминантном матрицом по којој се праве првенствено финансијски успјешни филмови) баш онако као су то прије њих радили McTiernan и Cameron крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог вијека, или припадници такозваног новог Hollywooda у седамдесетим (Coppola, Bogdanovich, Ashby, Scorcese, De Palma, Milius, Lucas). Филмови које нуде момци поникли у “Пропаганда Филмсу” су доминантна струја модерног Hollywooda, влажни снови сваког корпоративног оперативца и франшизно размишљајућег шефа студија.
Многи филмовима ових људи замјерају недостатак приче, површност карактера и искључиву усредсређеност на визуелно-ритмични аспект филма, пазећи при томе да не ураде ништа што би узнемирило шефове студија и корпорација које их посједују. Да ли те то заиста тако? Да ли су филмови ових режисера заиста безлични, ауторски и морално потпуно безвриједни?
За причу о моралу, најбољи су примјери два филма, “Training Day” Antoinea Fuquae и “Swordfish” Dominica Sene, који се управо њим баве. Та два остварења - вјероватно најбољи амерички криминалистички филмови (прерушени у полицијске!) 2001. године, савршено запаковане и умивене А продукције - у подтексту нуде сасвим други садржај и поруке од очекиваног у таквом паковању, поруке далеко доличније независним и нискобуџетним продукцијама. Шта је то што наоко безличне холлywоодске кокица-зезалице, чини изванредно занимљивим насловима у којима извјесне ауторске особености режисера и те како пробијају испод сјајне металик површине? Па, морал, шта би друго. Или, још прецизније - одсуство морала.
Нису, наравно, “Swordfish” и “Training Day” неморални филмови, и иоле разуман гледалац ће, на примјер, лако да разлучи добро од зла, али су границе између тих и неких других категорија у овим филмовима (паметно и глупо, способно и неспособно, добар појединац и лош систем) помјерене у необичним смјеровима, нарушавајући тако уобичајени поредак ствари у холивудским шећерлемама. Па, сходно томе, ни морал није баш као што је некад био.

Јер, шта су Gebriel Shear  (John Travolta) и Alonzo Harris (Danzel Washington), главни ликови та два филма? Први је, ма како нам дијаболичан, луд и кримоген изгледао, Г-Ман, патриота, тип квалификован и способан да се бори са манијацима попут Осаме Бин Ладена и његово лудило је, заправо, ма како то парадоксално звучало, излаз и одговор једном богатом и компликованом систему неспособном да се бори против властитих зала, грешака и глупости.
Исто вриједи и за Харриса, Л.А. полицајца, најбољег у класи, способног и талентованог момка који се – бивајући, ипак, на свођењу коначног рачуна недовољно јак - кад се ухватио укоштац са системом криминала и системом борбе против њега, и сам промијенио да би, мисли он јадниче мало, био бољи у борби против њега. И онда, одједном, граница између закона и криминала, добра и зла, човјека и бога у крајњој консеквенци, одједном постаје све мање оштра, блиједа до непостојања или, прецизније, до непрепознатљивости. И онда умјесто одличних, способних и узорних људи од закона имате психотичне ликове са озбиљним кризама идентитета који, је ли, треба да чувају наш миран сан.
Схеар и Харрис су, заправо, модерни, ововремени “Прљави” Харрyји (Clint Eastwood) из истоименог филма Доналда Сиегела из 1972. године. Сиегелов и Еастwоодов Харрy Цаллахан био је човјек који није баш много знао о моралу, али је и те како знао да разликује добро од зла, и који као да је био робот без емоција, личног живота и потребе за животним конформизмом, те је као такав и те како био имун на корупцију и сламање под притиском окружења. На почетку новог миленијума модерни Цаллахани су људи које је тај притисак потпуно сломио и уништио. Који их је, заправо, убио. А они су, ипак, наставили да живе и, као, баве се својим послом. А овај је, како то бива код зомбија те врсте, постао опсесија, мисија. Ето, о томе, заправо говоре те мале моралне приче “Swordfish” и “Training Day”. Али, има још. Није, наиме, главна ствар у томе какав нам се морал нуди у овим филмовима, нити како се морал третира у њима, него шта бива на крају, шта се на крају деси са моралом? Управо то, оно што можете да замислите да ће се са људима (који одавно не постоје) које смо у њима упознали догодити након филмске радње, у оном што долази послије, најзанимљивије су и, ако хоћете, најзабавније ствари у њима.
Јер, на крају “Swordfishа” Габриел Схеар, који би све донедавно у холивудском производу са потписом Луцаса, Спиелберга & Цо био убијен, измасакриран и запаљен, не само да је добио лову, да се брчка на мору и да свеудиљ тамани непријатеље Америке, него има и Ginger (Halle Berry) при руци, тек да одмор ратника има неког смисла. Иако Харрис неће више да обучава почетнике, ни у “Training Day” суштински ништа није другачије.
Jake Hoyt (Ethan Hawke), наиме, након све муке коју је прошао да би сачувао не само неке од принципа и здрав разум, морал да не помињемо, него и саму главу, са врећом новца коју је тако тешко стицао његов претпостављени, на крају филма не иде у полицијску станицу, што би било сасвим нормално, него кући. Тамо ће врећу да стави под кревет а жену (такође симпатична, нема шта) на кревет. Туширања било-не било. То је он, симпатични роокие, наивко мали, сада у акцији, у ватри промијењен и формиран потпуно: сасвим нови државни радник, буџетски корисник, аморалан, страшан, способни јуришник Бусхове квазиконзервативне-антитерористичке Америке, земље чија је историја данас “Jurassic Park” (1993) и “Planet of the Apes” (2001) много прије него “Pearl Harbur” i “Black Hawk Down”  (2001), чије границе престају на граници сваког неWАСП-овског предграђа било ког америчког града.
Још је радикалнији у преиспитивању данашњег морала био “Fight Club” Давида Финцхера. чудесно изведен филм, шокантан као мало који филм у модерно доба, кога од релативно слабог box-officea (нису сви филмови ових режисера bluckbusteri!) није успио да спаси ни Брад Пит, био је основни разлог да Bill Mechanic, који га је одобрио, добије отказ у “20th Century Foxu”. Rupertu Murdochu, предсједнику управног одбора “News Corporation”, која је власник “Foxa”, и другим старцима из одбора није се допало све оно због чега је “Fight Club” радикалан. То што је Mechanic стајао само двије године раније иза “Titanica” (1997) није се много рачунало јер је давна прича.
Добар примјер изванредног филма који такође због радикалности изведбе није успио на благајнама (само 14,3 милиона долара у САД) је случај “Dark Cityja” Alexa Proyasa, филма који је скоро сахранио његову каријеру. Иако се није бавио моралом него љубављу у СФ-окружењу.
“Волим те”, каже Емма (Jenniffer Connelly) свом мужу Johnu Murdochu (Rufus Sewell) у тренутку у којем је он у затвору а гледалац још увијек не зна о чему се ради у “Dark Cityju”. Ова сцена директно се наставља у једној другој на самом крају филма, када на кеју - уз прву зраку сунца која уопште падне на Град Таме/свемирски брод и док таласи океана први пут ударају о његове зидине - овај пут Анна (тако|е Connelly) каже Johnu који ће тек да постане њен муж: “И ја ћу тамо, можемо заједно.” “Наравно”, одговори он уз осмијех.
То “тамо” гдје ће заједно је, подразумијева се, сасвим нови град, Град Љубави. И иако ни ми људи, баш као ни Странци (како се овдје зову ванземаљци) који су створили Град Таме, не знамо шта је заправо то што људе чини људима (човјек, односно његова душа, збир је његових сјећања, теза је коју провјеравају Странци), тада, у том тренутку, непосредно прије одјавне шпице, буде вам веома драго што припадате људској раси.
Наравно да знамо да је човјек најгора могућа животиња, неприроднија од свих других, али понекад, као у овом филму, видите за каква су све добра дјела људи способни. “Град таме”, без обзира на све могуће маске, говори управо и само о томе, добру у људима, потрази, заправо, за тим добром, које је понекад толико затрпано глупостима и злом у нама. И зато је “Град таме” прије свега филм о искушењу, трпљену, страху, сазнању и љубави - “Љубави, да”, рекао би Господин Шака (Richard O'Brien).
    Све то, дакако, нимало не чуди када се зна да потиче од Аустралијанца Проyаса (овдје и писац приче, косценариста и копродуцент), који је у “The Crow” такође говорио о томе шта су све људи способни да ураде због љубави. “Dark City” има све то о љубави сабијено у неколико минута и свега три сцене (Јохнов повратак кући и поменуте сцене у затвору и на крају филма), али нема насиља којим је први филм обиловао. Што само говори о зрелости аутора.
Екстремни визуелни стилиста, Проyас у своје комплексне, тешке и повремено морбидне приче увијек је, без обзира на степен визуелне стилизације, стављао стварне карактере који су поуздано посједовали више емоција него патетике, што је, уз квалитетну акцију и спектакуларне специјалне ефекте (невјероватне су сцене у “Dark Cityју” у којима Странци “подешавају” своју творевину), увијек добра “формула” за идентификацију којој сваки прави љубитељ филма непрестано тежи.
И док Странци својим менталним моћима мијењају конфигурацију Града Таме у поноћ сваког дана, а Емма и Јохн око себе у сваком тренутку сију шуме љубави, гледаоцу остаје чисто уживање у “стратегијама опсјене” Alexa Proyasa, мајстора љубавне минијатуре у спектакуларном СФ-ноир окружењу.
    Можда је проблем “Града таме” грешка у концепту. Можда је био превише мрачан за филм у којем не играју, рецимо, Willis ili Pitt. А кад је концепт у питању нема ту, наоко, много непознатих ствари: амерички филмски часопис “Премиере” је својевремено, мјесец дана прије премијере филма “Армагеддон”, објавио “борбени план” према којем плутониум-поwеред попцорн феаст Мицхаела Баyа (термин Јасона Царроа, “Film Review”, септембар 1998) треба да постане амерички љетни хит број један. План, у најкраћем, обухвата:
- концепт и врхунског сценаристу;
- топ режисера (Баy је са прва два филма у свјетској дистрибуцији зарадио 442 милиона долара);
- студио (“Disney”, власник ”ТTuchstone Picturesa”);
- прави наслов (“Warner” је имао права за овај наслов, а заузврат је од “Disneyja” добио друга два: “Father's Day” и “Conspiracy Theory”);
- топ продуцента (не Гале Анн Хурд, чији је сценариста Jonathan Hensleigh муж, већ Jerryja Bruckhaimera);
- главну глумачку звијезду (Bruce “најмање 20 милиона” Willis);
- љубавну причу;
- пази на цензорску ознаку (да би имао најширу могућу публику);
- пази на датум премијере;
- и, коначно, окупи јаке рекламне партнере ((“McDonalds”, “Swiss Army”, “Nokia”, “Planet Hollywood”, “Tag Hauer” и “Goodyear”).
    Послије битке, када је “Армагеддон” стварно постао, зарадивши у САД нешто мало више од 200 милиона долара и још нешто мало мање од 350 у свијету, хит број један у љетној сезони 1998. године, лако је бити генерал мртве војске и сматрати да формула није могла да омане: ”Годзилла” је најбољи примјер. Тај филм је имао све што и “Армагеддон”, само у неким другим односима, бјесомучније се рекламирао, чак није ни лош, а зарадио је у САД једва нешто мало мање од 140 милиона!
    Ипак, значи то и да има мало (биоскопске) правде: “Армагеддон” има неколико ствари које спектакли попут овог немају баш сваки пут, а то свакако није астероид Доттy. Кад човјек, након свега, погледа све то, немало се зачуди: “формула”, која тако често промаши, упалила је.
Шта, на крају све ове приче, можемо да закључимо? Па, кад свему реченом придодамо и причу о филмовима “Басиц” (2003) Јохна МцТиернана и “Соларис” (2002) Стевена Содербергха (у смислу да је то филма Јамеса Цамерона, колико и његов, јер му је био писац приче, сценарија и продуцент), они су сљедећи:
-    доминантна струја правог, дакле, корпоративног али често политички неисправног Холивуда, данас је омеђена људима који су каријере почели у “Пропаганда Филмсу”;
-    сви филмови, односно филозофија стварања филмова људи из “Пропаганде” практично извиру из два и увиру из два и у два филма: “The Terminator” (1984) Јамеса Цамерона и, још више, “Die Hard” (1988) Johna McTiernena;
-    баш као што данас на карти америчког филма не постоје људи из “новог Холлywоода” (поменутим треба придодати и Wалтера Хилла и Јохна Царпентера), тако ни перјанице с краја осамдесетих и почетка деведесетих, МцТиернан и Цамерон, данас не постоје изузев као ехо у филмовима екипе из “Пропаганде”.
Да ли је то добро или лоше, да ли нам се свиђа или не, питање је на које ће тек вријеме дати потпун одговор.

Филмографије

Dominic Sena
1993. Калифорниа
2000. Gone in Sixty Seconds
2001. Swordfish

David Fincher
1992. Алиен
1995. Se7en
1997. The Game
1999. Fight Club
2002. Panic Room

Alex Proyas
1989. Spirits of the Air, Gremlins of the Clouds
1994. The Crow
1998. Dark City
2002. Garage Days
2004. I, Robot

Michael Bay
1995. Bad Boys
1996. The Rock
1998. Armageddon
2001. Pearl Harbor
2003. Bad Boys 2
2005. The Island

Antoine Fuqua
1998. The Replacement Killers
2000. Bait
2001. Training Day
2003. Tears of the Sun
2004. King Arthur

Шат је “Пропаганда Филмс”?

“Пропаганда Филмс” су 1986. године у Лос Ангелесу основали амерички продуценти Steve Golin и Joni Sighvatsson, британски режисер реклама и видео-спотова Нигел Дицк, те режисери Давид Финцхер, Доминиц Сена и Грег Голд. Кад су у питању музички спотови и рекламе, “Пропаганда Филмс” врло брзо постаје најпознатија и најтраженија америчка, а затим и највећа свјетска компанија у том послу.
Са њима ради велики број режисера који добијају све могуће награде у свом послу, више од било које друге компаније. “Пропагандини” продуценти и режисери донијели су револуцију у област којом су се бавили. Њихови клијенти су били људи као што су Michael Jackson, Madonna, The Rolling Stones, David Bowie, Bonnie Raitt George Michael и The Red Hot Chili Peppers, као и велике компаније као што су Budweiser, AT&T, IBM, Nike, Apple i McDonald's. “Пропаганда” није продуцирала дугометражне игране филмове, сем у неколико случајева, а најпознатији је филм “The Game” Davida Finchera.
Компанија се расформирала у новембару 2001. године, а Стеве Голин је сам основао “Anonymous Content LLP”, која се бави мултимедијалним пројектима, продукцијом и талент манагементом. Он наставља сарадњу са режисерима који су радили и за “Пропаганду”, као што су David Fincher, Neil LaBute, David Kellogg, Gore Verbinski, Mark Romanek, али и са онима који нису, Wong Kar-Waijem на примјер. Као и у претходном случају, и “Anonymous Content LLP” за мање од годину дана постаје једна од најважнијих продукционих кућа у Америци, и њени људи раде спотове и кампање за клијенте као што су Nike, Intel, Citibank, United Airlines, Ford, Audi, Coca-Cola, Pepsi и бројне музичке звијезде. За “Anonymous Content LLP” данас ради више од 50 сценариста, режисера и глумаца.


Есеји






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана