Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Писци на филму

Зоран Ђерић

ПИСЦИ НА ФИЛМУ

НЕДОСТАТАК АУТЕНТИЧНОСТИ

Америчку кинематографију од самих почетака филмске историје прате парадокси: успони и падови, изненађења и разочарења, финансијски успеси и велики промашаји, што је њену филмску индустрију, а посебно Холивуд, захватало као какав цунами, неочекивано, са погубним последицама. Тако је било током целог њеног, сад већ минулог, филмског века. Слично је и у првој деценији двадесет првог века.
Један од најбољих филмова у 2006. години, по оцени филмске критике, био је «Престиж», а један од најгорих «Да Винчијев код». Оба филма су направљена по књижевним делима. По роману Кристофера Приста «Престиж», сценарио су написали браћа Нолан, а филм режирао један од њих, Кристофер, који се раније прославио такође сопственим сценаријем и режијом филма «Бетмен почиње» (2005). Иако је овај роман преведен и на српски језик, није доживео толику славу као роман Дена Брауна, «Да Винчијев код», чија је филмска адаптација, по општој оцени, дебакл. Светска популарност овог књижевног дела није му донела и очекивани филмски успех. Нису се прославили ни многи други, подједнако амбициозни пројекти. Филм «Нисте страсти 2», који је коштао 70 милиона долара, зарадио је тек негде око 5 милиона. Међу филмске промашаје убрајају се и филмови «Посејдон», «Госпа од воде», «Човек од прућа», а титуле «најгорих» понели су «Змије у авиону», «Повратак Супермена» и «Ерагон».
Међу најгледанијим филмовима из 2006. године нашао се «Велики хит» (Epic Movie) који је, да ли случајно, управо пародија на «Да Винчијев код», «Змије у авиону», али пародира и друге фимске хитове («Пирати са Кариба», «Икс-мен» и «Хари Потер...»). Нимало оригинално, али смешно. Можда су, баш зато, филмске комедије и у минулој години, као и на почетку ове, међу најгледанијим филмовима. Али, сама чињеница да се пародирају поједина дела, и то управо она која су амбициозно замишљена, па и озбиљно продуцирана и рекламирана, говори о кризи онога што је предложак. У основи те кризе је проблем оригиналности, односно аутентичности уметничког дела. Све чешће се посеже за популарним књижевним делима, позоришним комадима, стриповима. Снимају се наставци појединих филмова који су једном већ донели велику зараду, што не значи, по правилу, да ће се успех поновити. Повремено се посеже и за римејком старог филма, а то, опет, иде у прилог поменутом недостатку нових идеја.
Од идеје, приче, преко синопсиса до сценарија, а потом до његове реализације, тј. до филма, дуг је пут, занимљив – о чему сведоче све популарније документарне емисије које су, најчешће, снимљене у промотивне сврхе, током снимања појединих високобуџетских филмова. Писање сценарија није ни мало лак посао, а без доброг сценарија немогуће је снимити добар филм. Сценаристима, по свему судећи, све више скаче цена. Међу њима су, понекад, писци који адаптирају сопствена дела, потом они који адаптирају туђа дела, као и они који пишу оригинална, ауторска дела.
Ако бисмо посматрали целу историју филма из угла еволуције улоге и значења писца у процесу стварања филмског дела, графикон његове функције био би крива која се непрестано пење увис. Тиче се подједнако пасивног удела у реализације, када је писац само давалац књижевног материјала, као и активног укључивања у стваралачки процес – чак до случајева потпуног преузимања улоге реализатора и унапређивања у аутора филма (на пример – Пол Остер).
Јасно је, наравно, да је значење, а самим тим и цена књижевне сировине, коју писац доставља филмској продукцији продајући јој своја ауторска права – почела брзо да расте од тренутка рођења звучног филма. Тај процес је изазван променама до којих је дошло у уметничкој структури филмског дела и представља нову фазу развоја филмске уметности. Многи од аспеката мерљиви су не само из естетског угла, него и материјалног, статистичког. Већ сама чињеница увођења дијалога који се чује, довела је до обраћања више пажње на текст. Отуда су од самог почетка, филмаџије посезале за позоришним делима, а потом на адаптације романа и стварање новог модела филмског сценарија.
Холивудске статистике говоре да је 50-их година цена сценарија достизала већ 5 процената укупних трошкова продукције филма. Просечан буџет износио је у то време милион долара. Значи да је сценарио био плаћен 50.000 долара. Почетком 80-их, цена за добијање ауторских права на књижевне бестселере скочила је до неколико десетина хиљада долара, а поједине популарне позоришне представе или мјузикли достизали су и милионску цену. До краја ХХ века ови износи порасли су на више милиона долара, као и на одговарајуће уговоре са процентима од зараде, тј. продаје филмских улазница.
На берзи сценарија за комерцијални филм, књижевни текстови бележе све већу потражњу, траје непрестани лов на ауторе и лицитација најатрактивнијих текстова. Иако су постоје примери када су важни писци били заинтересовани за филмске адаптације својих дела, постоје и они други који се просто окрећу од филма.
Тако је, рецимо, Вилијам Фокнер, са већ неколико објављених романа, прихватио посао сценаристе у Холивуду. Адаптирао је, превасходно, своје приче и романе, на захтеве редитеља Хауарда Хокса, али је писао сценарије и по туђим предлошцима. Написао је чак 44 сценарија, који га нису прославили, као што је то, касније, учинила Нобелова награда за књижевност. Касније је уочен парадокс: да је Фокнер био истински филмски новатор тек у својим романима, које није писао мислећи на филм.
И Владимир Набоков се прихватио да пише сценарио по свом роману «Лолита», мада га се касније одрекао, због несугласица са редитељем, Стенлијем Кјубриком, односно америчком филмском цензуром.
А када се у белетристици осетио недостатак атрактивних, погодних за филм материјала, редитељи су сами почели да пишу сценарије. Та принудна ситуација није била без ефекта, нарочито у филмовима из 70-их година. Слично је и у тзв. америчком независном филму током последње две деценије (Џим Џармуш, Квентин Тарантино, итд).
Независно од тих периодичних, коњуктурних колебања, позиција писца у америчкој кинематографији је врло моћна, прворазредна, а његов престиж највиши од почетка постојања филма. Како продукција у целом свету непрестано расте, атрактиван књижевни материјал постаје све дефицитарнија роба. Приметићемо при том да улога писца нема никад онај ореол, који су одувек имале филмске звезде (нема важних и финансијски успешних филмова без звезда), или чак редитељи, који су ауторским филмовима почели да потискују у други план све друге судионике, преузевши на себе улогу сценаристе, продуцента, па и глумца.
Али, већ смо и то истакли, од литерарног сценарија, преко књиге снимања до самог филма, процури пуно филмске траке, времена и новца, а понекад и толико измена које почетну идеју могу довести до непрепознавања, да је тешко говорити о оригиналности, а потом и уметничкој страни текста као самосталној вредности.


Есеји






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана