Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Предност документарног филма

Зоран Ђерић


ПРЕДНОСТИ КРАТКОМЕТРАЖНОГ ФИЛМА


Дуго се страховало од телевизије, као од медија који ће прогутати и потпуно уништити филмове кратког метра. У страху од идеологије, а потом од досаде, али и под притиском комерцијализације филмске индустрије, избачени су филмски журнали који су у биоскопским дворанама претходили пројекцијама играних филмова. Филмови кратке форме, свих жанрова, од анимираних до документарних, било да су рад професионалних, аматерских или студентских студија и појединаца, ипак су опстали, можда баш захваљујући парадоксалној чињеници да су остали изван масовне производње без обзира што је технологија данас досегла дигитални ниво који и квалитетом и ценом задовољава потребе великог броја корисника. Заслугу за то, свакако, имају фестивали и ревије краткометражних филмова, подједнако светски и домаћи, и једни и други са међународним карактером. И, наравно, филмофили, ентузијасти и публика, ма колико била малобројна.


Теоретичари краткометражног филма, баш као и аутори, односно поклоници ових филмова, неће се сложити у многим одредницама, осим у једној – да кратка форма, без обзира на третман у медијима, и пријем код шире публике, није маргина филма. Чак ни на маргинама историје филма. Напротив, постоји колико и играни филм, чак му, у много чему и претходи. Аутори Едисонове кинетоскопске продукције, пре свега Вилијам Диксон, снимили су низ кратких филмова («Код ковача», 1893; «Сцена код бријача» и «Анабелин змијски плес», из 1894), у којима се може препознати достојна претходница оном што је уследило потом, а припада, не само историји филма, него и уметности кратког филма. Убрзо су браћа Лимијер снимила своје игране причице («Поливени поливач», «Лажни богаљ», итд), као и прве документарце, попут филма «Излазак радника из фабрике у Лиону» (1894-95).
Од прототипа и првих филмских камера, цртања и бојења руком, до компјутера и дигиталних медија, прошло је сто година. Али се није променила суштина филмова кратког метра, која се, поједностављено говорећи, огледа у сажетости, у којој је спрегнута сва њихова снага и лепота. Баш као у стиховима Вилијама Шекспира, које изговара Хамлет, а узима их, не случајно, за мото своје књиге, «Уметност кратког метра», пољски теоретичар Марек Хендриковски:
«Затворен у љусци ораха,
осећао бих се као владар бескрајних простора».
Заиста је тако. Затворен у један кадар, у једну филмску ролну, не баш искључиво, али врло често, кратки филм успева да покаже своје потенцијале, да исијава дуго и снажно својим компресованим сликама, поетичношћу, поруком, која не мора увек да буде експлицитна, мада се, увек, слути, а кратки филм «обара» управо својом поентом.
Од самог почетка краткометражни филм садржи у себи једну одредницу која га, несумњиво, разликује од дугометражног филма, а то је – дужина, односно краткоћа. Без обзира на различите критеријуме и поимања, и управо због тога, на релативност, као један од основих карактера овог појма, кратки филмови имају своја ограничења, пре свега временска, а потом и сва друга. Трају од неколико минута до пола сата. Тачније, до 3000 стопа, или 33 минута и 20 секунди. То су критеријуми који га уврштавају у конкуренцију за награду «Оскар», у категорији «кратки филм». Документарни филмови немају тих ограничења, као ни кратки играни филмови. Без обзира на то, кратки филмови успевају и у неколико минута да покажу своју лепоту и своју «убојитост». Узмимо за пример полуминутну «Сенку», Пјотра Думбале, или камерну минијатуру Лена Лија, односно «Фантазмагорију» Емила Кола. Разлике у жанру су очигледне, али им је заједнички именитељ – мала филмска форма.
У «Краљевству мале форме» налазе се ремек-дела Жоржа Мелијеса, Едвина Портера, Дејвида Грифита, Чарлија Чаплина, Бастера Китона; руски авангардисти Лав Куљешов и Дзига Вертов, француски – Рене Клер, Фернан Леже, Ман Реј и Луис Буњуел. Међу такве филмове убрајају се неки филмови Волта Дизнија, потом Нормана Мекларена, Берта Ханстра, Џејмса Парота, Чарла Ридлија, Чака Џонса, Жака Кустоа, Јана Лењице, итд. Верујем да и поједина дела «Загребачке школе цртаног филма», односно «Београдске школе документарног филма», као и појединих аутора који су изван поменутих школа, а представљају врхунска достигнућа некад југословенске, а сада националне кинематографије – заузимају одговарајућа места и углед.
Врло често је за филмове кратког метра везан експеримент. Од филмске авангарде из двадесетих година двадесетог века, до данас, пуно се експериментисало, пре свега када је коришћене технике у питању, али и са уметничким изразом, па и самом формом. Могу се набрајати бројна новаторска трагања кроз уметничке «изме», јер, како је то закључио један теоретичар, «малој филмској форми одлично пристаје свако експериментисање».
За кратки метар се, такође, говори да је «ауторски филм». Без обзира што широј публици имена аутора кратког филма не говоре много, теоретичарима кратког филма, а потом и другим познаваоцима и љубитељима кратких филмова, њихова имена поистовећена су са њиховим филмовима. Иако је већина познатих редитеља дугометражних филмова, у младости, на почетку, а понекад и паралелно са њима, снимала и краткометражне филмове, за историју кратког филма везани су аутори који су уметничко мајсторство постигли управо у њему, «уносећи у ту врсту стваралаштва личан, па први поглед препознатљив индивидуални израз и рукопис» (Хендриковски).
Орсон Велс, Пјер Паоло Пазолини, Милош Форман, Роман Полански, Иштван Сабо, или, код нас, Александар Петровић и Душан Макавејев, као и многи други, снимили су изузетне кратке филмове, али су, углавном, познати као редитељи дугометражних, играних филмова. Иако су лични печат оставили и у својим кратким филмовима.
Краткоћа није пресудна, када је реч о вредности, као што ни израз «мала форма», не умањује значај овог филма. Ипак, теоретичари и критичари, одувек трагају и за другим изразима којима би истакли суштину, разлику и најпрецизније одредили поетику кратког филма. Па се каже да је он: «сажет», «синтетички», «кондезован», «економичан», «језгровит», «компактан», «густ», «елиптичан», «епиграмски», «поједностављен», итд. У томе је естетика кратког метра, креативни потенцијал његовог основног гесла: «Мало је лепо!»
Што се жанрова тиче, кратки филм се не разликује од дугометражног, јер их све (бројне и разноврсне) реализује подједнако, само на себи својствен, «минијатуризован» и мање-више «поетски» начин. Он има своју специфичну композицију, «магију једног кадра», своју стварност и машту, озбиљност и шалу. Захваљујући свеопштој дигитализацији, релативно јефтиној техници за снимање, могућностима кућне (компјутерске) монтаже, могло би се претпоставити да ће будућност кратког филма бити светла, оптимистичка. Али, да ли ће у 21. веку кратке филмове сви снимати? Хоће ли их, изван уског породичног круга и круга пријатеља, још неко гледати? Постоје бројна питања, сумње и недоумице. Само је једно јасно: кратки филм има своју историју, естетику, теорију, па и публику – има, значи, и своју будућност!


Есеји






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана