Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Српски писци о филму

Зоран Ђерић

СРПСКИ ПИСЦИ О ФИЛМУ

ВИШЕ ОД БИОСКОПСКЕ ПУБЛИКЕ


    Мало је позната чињеница да је Бранислав Нушић, наш чувени комедиограф, један од првих српских писаца који је изнео своје утиске о филму. У «Политици» од 9. фебруара 1908. године, у белешци «Из београдског живота», писао је о «биоскопском позоришту»: «Не волем да гледам те кинематографске слике само зато што трепере и дршћу... Нисам ја дакле ишао тамо због слика, већ због публике. Хтео сам својим рођеним очима да видим, ко је то у Београду који има пик на пикантерије». А пикантерије су биле покретне слике које су се рекламирале под упозорењем «Само за одрасле».
Појаву кинематографа, а с њим, касније, и нове уметности, у свету, а потом и у нашој средини, здушно су подржали српски писци између два светска рата – експресионисти, надреалисти и дадаисти.
Бошко Токин, авангардни песник, још током студија у Паризу писао је филмску критику за истакнуте француске часописе, а потом, 1920. године, и прву филмску критику на српском језику. Његов есеј, «Естетика филма» (написан још 1920) преведен је на шест језика и објављен у најпознатијим светским филмским часописима, пре него што га је објавио «Летопис Матице српске», у Новом Саду, 1927. године. У њему, поред осталог, примећује: «Мало помало филм постаје наша судбина, нас који живимо у веку проналазака развијене технике, аероплана, фабрика, спорта, борбе, елана». Токин оснива Клуб филмофила 1923. године, пише сценарио и режира прву филмску комедију код нас, «Качаци у Топчидеру». Тај филм, нажалост, остаје недовршен. Две године касније, у Загребу, Токин покреће и уређује први недељни филмски лист код нас, једноставног назива, «Филм», који од 1935. излази у Београду. У њему почиње да објављује «Историју седме уметности». У сарадњи са Владетом Лукићем, 1953. године, објављује први југословенски «Филмски лексикон». И поезија Бошка Токина била је захваћена филмским заносом. На крају његових «Кинематографских песама» стоје стихови: «У једном филму милион покрета. Обухватити. Уметник бити. Вечито», који су његово уметничко вјерују.
Милош Црњански је имао већ објављену књигу песама «Лирика Итаке» и лирски роман «Дневник о Чарнојевићу», када се подухватио да истражи «Могућности филма код нас». У том тексту, из 1929. године, говори о недостатку наших филмова и филмске индустрије код нас, али и: «Врло је мали број још наших људи од пера, уопште, који се баве проучавањем филмске уметности и израде филмова. Њих су, још недавно, посматрали код нас са подсмехом».
Дадаистички песник Драган Алексић писао је филмску критику за часопис «Кинофон», још 1921. године, касније за дневни лист «Време». Радио је са Токином на сценарију за филм «Качаци у Топчидеру» и учествовао у оснивању Клуба филмофила у Београду. У «Филмском алманаху», 1929. године, писао је о филмском Београду: «Ма како изгледало то чудновато, релативно је, филмски живот престонице, Београда, врло живахан, повољан, интересантан. Он је чак интересантнији од низа живота, које воде вароши са произвођачким филмским способностима. Основ ове врлине Београда лежи у његовој способности да се одушеви за ново, да уђе лако, олако и лакоумно, рецимо, у ствар ма које врсте вештина и вредности, да не стане и да издржљиво провоцира још жустрију жестину и живахност».
Надреалистички писци, такође, одушевљени су филмском уметношћу. Ване Живадиновић Бор пише о бескрајним могућностима кинематографа. Марко Ристић пише прве белешке о филму, док Александар Вучо, пишући о новом филму Жана Реноара, «На дну», 1937. године, истиче: «Три деценије већ засењене су очи милиона гледалаца шароликим и лажљивим макетама које су пред филмско сочиво гурнули они којима је стало да очи буду засењене. А живот, прави живот и његова стварност, сем неколико светлих изузетака, као да још не зна да на свету постоји једно чудо, свемоћно око, које је у стању да сачува, да запамти што је видело и да покаже људима, кроз њихове очи, зашто још нису срећни».
И током Другог светског рата било је текстова о српском филму, вођена је борба за филм, са директорима и власницима биоскопа, али и са публиком. Прављене су и прве биоскопске рекламе. Неколико писаца су, због учешћа у томе, после рата осуђени као саучесници окупатора. Међу њима су били Бошко Токин и Станислав Краков. Пишући о чудној судбини српског филма, у «Филмским новостима», на Божић 1944. године, Токин истиче један парадокс: «Први српски филм Карађорђе снимљен је на неколико година пре Првог светског рата, у доба кад је тек откривен Холивуд. Око 1909. ово предграђе Лос Анђелоса није још ништа значило, а у Београду је већ снимљен филм. Могао је много да значи, да постане основа будуће, разноврсне, богате српске филмске делатности. Уместо тога...»
После рата, настојања да се обнови филм у нашој земљи, подржавају и многи писци, некадашњи експресионистички песник, есејист и преводилац Станислав Винавер, надреалисти Душан Матић и Александар Вучо, као и будући сценаристи и редитељи Пуриша Ђорђевић, Душан Макавејев, Александар Петровић и Живојин Павловић. Касније ће се неки од њих, попут Живојина Павловића, паралелно и подједнако успешно бавити филмом и књижевношћу. Павловић је, чак, један од ретких двоструких добитника Нинове награде за роман године.
О цртаном филму је писао песник Раша Попов, још 1958. године, у београдском часопису «Филм данас». Данило Киш је у «Политици», 1960. године, објавио текст о «грешној, поводљивој публици», пишући о филму «Човекова судбина», који је Сергеј Бондарчук снимио по истоименом Шолоховљевом роману. Два месеца касније писао је о два белгијска филма, «Наге Маје» и «Маје под велом». Крајем децембра 1960. у београдском «Студенту», пише о филмовима «Ноћ и магла» и «Хирошимо, љубави моја», чувеног француског редитеља Алена Ренеа. Познаваоци Кишовог дела, препознаће у првом наслову и потоњи наслов његове драме. Други филм је заснован на роману Маргарет Дира.
Бора Ћосић, романописац и есејист, који је за свој роман «Улога моје породице у светској револуцији» добио Нинову награду за роман године (1969), писао је о «волшебној камери».
Крајем 60-их о филму почињу да пишу песници Адам Пуслојић и Иван Растегорац, који не престаје да пише филмске критике ни данас. Познати песник за децу, Душко Радовић, писао је шаљиве дистихе на тему филма, које је илустровао Душан Петричић у «ТВ новостима», у другој половини 70-их. Међу њима је и овај: «Око филма превише проблема, само их у филмовима нема».
Данило Киш у париском «Монду» 1985. године, пише есеј, «Свет по Кустурици», запажајући: «У једној кинематографији изложеној притисцима, изједаној корупцијом и конформизмом, где се новац троши немилице на скупе спектакле једне јефтине и лажно-патриотске хероике, филм овог младог човека јесте не само уметнички него и морални потхват».
Филмски редитељ и сценариста, Никола Лоренцин (1940, Јагодина), написао је крајем 1999. текст о бомбардовању, о рату уопште, о филмској слици рата, надахнут стиховима пољске песникиње Виславе Шимборске, грчког песника Константина Кавафија и српског песника Рајка Петрова Нога. Филм не укида потребу за истином, као што то никада није чинила ни књижевност. Постоје разлике, наравно, у начину изношења, и у етици. Филм је, несумњиво, популарнија, експресивнија, директнија медијска порука, отуда и писци који не одолевају таквим изазовима.


Есеји






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана