Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Филмови Сергеја Параџјанова

Горан ДУЈАКОВИЋ


Редитељ Сергеј Параџјанов спада у малобројну групу умјетника који су за живота постали легенда. Оставио је иза себе невелик филмски опус намјењен првенствено  “гледаоцима који не само гледају филмове него и размишљају о њима”. Рођен је у Тифилису деветог јануара 1924. године (право име Сакис Парадјаниан) од оца Јосифа Сергејевича  и од мајке, рођене Бежанова. Одрастао је и највећи дио живота провео у Тбилисију граду смјештеном у подножију планине Мтатсминда. Још од малена импресионирало га је богатство колорита града, испуњеног радњама старих заната, што се касније одразило у визуелној раскоши  његових филмова.“Сва моја умјетност и дар потичу из дјетињства. Генијални режисер се постаје само ако се има дјетињство. Као дијете сам ходао улицама и гледао занатлије, које су стварале, шиле, ткале. Завидио сам им.”2 Уписује се у Тбилски институт за жељезничко инжењерство 1942. године, а следеће године прелази на пјевачки одсјек Тбилиског конзерваторијума, гдје је студирао до 1945. године. Наредне године одлази на ВГИК (Виши државни филмски институт) гдје студира у класи Игора Савченка. Школовање је завршио 1951 године дипломским филмом “Молдавске приче”.

Рана фаза

О филмовима из ране фазе Параџјанова мало се зна. Због затворености Совјетског Савеза прва цјеловита ретроспектива филмова одржана је тек 1988. године. У међувремену неки од његових документарних филмова су неповратно изгубљени. Тек 1988 године, на филмском фестивалу у Минхену, поводом приказивања филма “Ашуг–Кериб”, одржана је прва значајна ретроспектива филмова Сергеја Пaраџјанова која је обухватила осам играних и документарних филмова, од чега и неколико филмова из ране фазе: “Андрија” (1955), “Најбољи момак” (1958), “Украјинска рапсодија” (1961) и “Цвијеће на камену” (1962). Већина ових филмова до тада није приказана ван граница Совјетског Савеза па је то била добра прилика за детаљније упознавање западно-европске филмске публике са нешто ширим опусом Параџјанова. Филмски критичари су филмове окарактерисали “као доста конвенцијаналне без разуздане визуелне поетичности која краси његов преломни филм “Сјенке заборављених предака”.5  

“Сјенке заборављених предака”

Тек са својим петим играним филмом, “Сјенкама заборављених предака”, Параџјанов постиже свјетски успјех. Филм је направљен у част јубилеја великог украјинског писца Михајла Кочубинског и то је био корак напријед у развоју украјинске кинематографије. У исто вријеме филм је редитељу направио репутацију ексцентрика, необузданог и непредвидивог умјетника. Параџјанов је често филмовао књиге, па се и овај пут одлучио да екранизује роман. Ипак, мало је оних (Украјинаца) који су тада схватили начин на који је то урадио. У филму се наглашено користи богати колорит западноукрајинског фолклора. Боја, ритам и унутрашње умјетничке везе као да имплицирају суштину сукоба на истим принципима као и у сну. Монтажне асоцијације, покретна камера, колористичке интервенције-све  налазимо у Парџјановљевом  дјелу које, међутим, највише плијени  романтичарским заносом-тражење идеалне љубави, одбацивање друштва и опијеност природом. Филм је постигао велики успјех на бројним свјетским филмским фестивалима (Рим, Салоника, Мар-дел-Плата, Кијев...).У арт кинима шездесетих година филм је стекао култни статус. Приказивање “Сјенки” избацило је Параџјанова преко ноћи у средиште свјетског интересовања: филм је добио 16 награда на међународним фестивалима. Само је “Андеј Рубљов” (1966) режисера Андреја Тарковског, чији је сценарио направљен 1964. и завршен двије године касније добио већи публицитет. Филм је, највјероватније, за узврат инпирисао Параџјанова да направи свој властити филм о једном другом монаху умјетнику: јерменском пјевачу и пјеснику, Сајат-Нови.

“Боја нара”

Послије великог успјеха “Сјенки” Параџјанов добија нови пројекат у продукцији Арменфилм у Јеревану, што је било и нормално с обзиром да је  поријеклом Јерменац (Арменац). Одабрао је да филмује биографију јерменског пјесника Сајат Нове који је живио у другој половини 18 вијека. За разлику од невјероватне визуелне разиграности “Сјенки”, Параџјанов у овом филму потпуно одбацује класичну драматургију и усмјерује се у фолклорне мотиве. ”Постоји законитост: ако је тема стародревна, филм поприма архаични тон. Стил је неумитно другачији. Моја трагања за старим, моје је естетско убјеђење. Моје виђење филма и изабраних тема. Фактура, пластичност, типаж, то су замке филма. Доба епохе гради драматургију.”2 У филму ствара личну варијанту “филмованог сликарства” испуњену статичним филмским таблоима у којима пратимо халуцинантну смјесу симбола, биографских мотива, чудесних фоклорних предмета и вјерских обреда. ”Чинило ми се да је једна статична слика у филму може имати дубину, попут минијатуре, унутрашњу пластику, динамику. Јерменске религиозне минијатуре су, по својој статичности која ствара духовност и поезију, побудиле у мени чудно побожно поштовање. Знам да је динамичност темељ кинематографије. Статичност се сматра слабошћу! Супротно, то је страст! Статичношћу постићи динамику.”2
Филм је подијељен у осам поглавља: “Дјетињство”, “Младост”, “Пјесник у кнежевом двору”, “Пјесник одлази у манастир”, “Пјесниково сновиђење”, “Пјесникова старост”, “Сусрет са анђелом смрти” и “Пјесникова смрт”. На самом почетки филма Параџјанов се обраћа гледаоцима најављујући поступак који је далеко од класичне биографије-“У овом филму не тражи биографију великог јерменског пјесника 18 вијека, Сајат-Нове”. Већ у  Прологу, наговјештава сложену структуру филма: кадар отворене књиге, три нара на бијелој тканини из које се разлијева сок, нож на бијелој подлози испод које се појављује мрља крви....Све је дато у симболима, па је за схватање филма неопходно потпуно разумијевање симбола да би се одгонетнуло потпуно значење  филма. Свих осам поглавља филма (која су јасно раздвојена) конципирани су у низу статичних кадрова. У филму има само неколико покрета камере-швенк. Планови унутар статичне слике постављени су често преко неколико дубинских планова(коњаници који су у другом или трећем плану, кроз кадар пролазе са једне стране и излазе на другу страну, дјевојке са лоптама..итд). “У композицији Сајат–Нове предмет је аскетизам, самостани, ћелије. Презентација поетичног свијета хероја захтијева рафинирану атмосферу, збијене ентеријере прожете духом сакраности. Изузетак је била множина говора и ликова осликаних садржаја. Веселе ме понекад бијели зидови од иловаче, мразом прекривена поља, љепотица у црвеном и два пауна.”4.
Када је филм завршен, био је прекрупан залогај за шефове арменског студија, без разумљиве фабуле, конципиран као низ поетских таблоа. “Поводом “Сајат-Нове” назвао ме министар из Кијева и питао: Шта си то снимио?Јесмо ли обрнули ролне?”2. Филм није службено бункерисан већ је упао у последњу 18 категорију за дистрибуцију унутар СССР-а (у првој га је  имало прилику видјети, око 90 посто а у 18-0,01 посто становништва). Сергеј Јуткевич је 1973 године смонтирао, без одобрења аутора, скраћену верзију, која је такође “задржана” а Параџјанов је у међувремену започео своје путешествије по затворима, оптужен за буржоаску декаденцију, национализам, естетски херметизам, аморалност и асоцијалност. Једна од оптужби је била и за хомосексуалне сколоности. Филм се на западу појавио тек крајем седамдесетих година. Fантастичан успјех постиже на фестивалу у Њујорку 1980. године гдје га филмски критичари проглашавају за  најзначајније совјетско филмско остварење настало послије Другог свјетског рата.
“Боја Нара” није филм који ће привући широку публику али је ријеч о невјероватном арт-филму који поред изузетне визуелне љепоте, пажњу плијени и темом о пјеснику који се двоуми између естетицизма и животности. Филм представља апсолутни оргинал у цјелокупној филмској умјетности, ремек-дјело за које је веома тешко наћи узор као и ауторе који су се касније усудили копирати “Параџјанов стил”.

  “Легенда о Сурамској тврђави”

Након дугогодишњег боравка у затворима Параџјанов се вратио почетком осмадесетих година у Тбилси и поново почео да ради. Заједно са својим пријатељем из дјетињства, глумцем Додом Абашидзеом, прави 1983. године филм “Легенда о Сурамској тврђави”. Филм је заснован на роману “Тврђава Сурами”, који је написао грузијски писац из 19. вијека Данијел Чокандзе и  грузијској народној пјесми “Нарицаљки Зурабове мајке”. Ако је у Нарицаљки смрт младог Зураба, који је жив зазидан у тврђаву Сурами, протумачен као жртвовање, у Параџјановом филму младић свјесно и с радошћу даје живот за своју земљу. Параџјанова је занимала природа јуначког дјела и он је открива у овим легендама и репродукује у кристално-јасној форми. Његов Зураб постаје чврсти зид за своју земљу и штит против свих непријатеља.
У “Легенди о Сурамској тврђави” Параџјанов ускрсва грузијску легенду о градњи тврђаве Сурами, али при томе користи сва допуштене модернистичке технике: глумце поново своди на пролазнике кроз кадрове, важнија му је кореографија покрета него играње у сцени, кадрови су плошни и асоцирају на средњевјековно сликарство. И у овом филму редитељ је остао потпуно досљедан у већ дефинисаном стилу “Боје Нара”: спој традицоналног и модерног, средњевјековно казивање спојено са потпуним авангардизмом. “Ја мислим да су најбољи филмови за глуве и нијеме. Много се прича, сувише је ријечи. Утапамо се у ријечима, у тако много текста. Једино се у балету види чиста љепота, чиста пантомима. То је оно чему ја тежим. Кaда смо се ја и моја жена разводили, рекла ми је, “Знала сам да ме волиш док си ћутао. Када си почео говорити, знала сма да ти је доста свега.” Ову сам мисао покушао пренијети директно на екран.”  2.
  
“Ашуг-Кериб”

Последњи филм Сергеја Параџјанова “Ашуг Кериб” екранизација је истоимене бајке Михаила Љермонтова и прво је остварење настало без великих продукцијских проблема. Сниман je у Грузији, Јерменији и Азербејџану. У знак великог поштовања филм је посветио успомени на рано преминулог редитеља Андреја Тарковског. Као и претходна два филма, задржао је већ дефинисан естетки модел: историјски догађај снимљен је у низу поетских таблоа, у којима се спајају традиционализам и модернизам, етнос и умјетничка стилизација. Параџјанов у филму поново оживљава заборављене културне, призива умјетност и обичаје предака, али за разлику од два последња филма, уводи и извјесне новине-поред статичне користи и покретну камеру, одлучујући се на извјесно помјерање од већ дефинисаног стила. Структурно, филм представља  низ епизода, мјешавину мита и магије, визуелно приближено сликарству 19 вијека (Врубел, Пиросмани) испуњен  величанственим пејсажима и предметима раскошних боја. Филм је прича о човјеку-ашуг-у: о његовом животу и судбини, страстима и узвраћању, лутању; кућним демонима који задају смртни  ударац сиромашнима; пјесниковој божанској браћи-анђелима који штите “Ашуг Кериба”; Светом Ђорђу који диже хероја са дна очаја до врхунца среће, до једноставних људских вриједности; обнављање вида слијепој мајци, вјернoсти и љубави. “Јасни локални колорит филма се не мијеша и ствара магични свијет говора ствари. Елегентне силуете минарета и џамија не претендују да буду стварне. Жута, гримизна и плава свила, као и црни драгуљ туге не траже објашњењеа. Филм све то каже, а каже на једноставн начин. Његова једностванa истина проналази пут до срца.”3  Као уосталом, и величанстевна, непоновљива  умјетност Сергеја Параџјанова. 
                          

Филмографија1.

Режија

  1. МОЛДАВСКИЕ СКАЗКИ(1949)-играни филм-дипломски филм на ВГИК
  2. АНДРИЕШ(1955)-играни филм
  3. БАЛАДА(1957)-документарни филм
  4. НАТАЛ'ЈА УЖВИЈ(1957)-документарни филм(изгубљен)
  5. ЗОЛОТYJE РУКИ(1957)-документарни филм(изгубљен)
  6. ДУМКА(1957)-документарни филм(изгубљен)
  7. ПЕРВYJ ПЕРЕН(1958)-играни филм
  8. УКРАИНСКАЈА РАПСОДИЈА(1961)-играни филм
  9. ЦВЕТОК НА КАМНЕ(1962)-играни филм
  10. ТЕНИ ЗАБYТYН(1965)-играни филм
  11. АКОП ОВНАТАЊАН(1965)-документарни филм
  12. САЈАТ-НОВА(1968)-играни филм
  13. ЛЕГЕНДА О СУРАМСКОЈ КРЕПОСТИ(1985)-играни филм
  14. АРАБЕСКИ НА ТЕМУ ПИРОСМАНИ(1986)-документарни филм
  15. АШИК-КЕРИБ(1988)-играни филм


Асистент режије на филмовима
 

  1. ТРЕТЈИ УДАР(1948)-режија:И.Савченко
  2. ТАРАС ШЕВЧЕНКО(1951)-режија:И.Савченко
  3. МАКСИМКА(1953)-режија:В.Браун




ЛИТЕРАТУРА:
 

  1. Мирон Черненко (1990): Сергеј Параџјанов-Љубљански кинематографи- Дворана Кинотеке, 1-61, Љубљана
  2. John Updike, Allen Ginsberg (1990): Aшуг Сергеј – портрет Сергеја Параџјанова Синеаст, 85, Сарајево 
  3. Ronald Holloway(1990): Умјесто филмографије – Синеаст,85, Сарајево
  4. Михаел Вартанов(1987): Врхунци свијета-разговор са Сергејем Параџјановим Синеаст, 73/74, Сарајево
  5. Милутин Чолић(1989):Човек, не тезе о њему-Филмска култура,176-177, Загреб
  6. Веско Кадић(1990):Тврдоглава љепота-разумијевање филма “Сајат Нова”   и  свијета Сергеја Параџјанова, Синеаст, 85, Сарајево

Портрети






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана