Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Џон Форд

 Горан Дујаковић

ЏОН ФОРД


Џон Форд био је један од оних умјетника
који никада не употребљавају ријеч умјетност
и један од пјесника који никада не спомињу поезију.

Франсоа Трифо

Посматрајући цјелокупну историју "покретних слика", можемо издвојити велика редитељска имена која су обиљежила ову најмлађу од свих умјетности: Чарлија Чаплина, Сергеја Ејзенштајна, Ингмара Бергмана, Акира Куросаву и друге. Међу великим филмским иконама двадесетог вијека налази се и једна по којој ће заувијек један умјетник бити синоним за један жанр - Џон Форд. Анализирајући његове филмове, првенствено вестерне по којима је био познат и "не-вестерне" за које је добијао Оскаре, уочавамо читав систем вриједности, због чега су га филмски критичари  прозвали  "шампионом изгубљених ствари". О чему се заиста ради постаје нам јасније тек када дубоко заронимо у Фордов фасцинантни филмски опус испуњен моралним вриједностима (јунаштво, жртвовање, часност, витештво...) које припадају давним временима.
 
1. БИОГРАФИЈА

Родио се 1. фебруара 1895. године под именом Sean Aloysius O' Feeney (John Augustin Feneey) у Кејп Елизабету, у породици ирског поријекла. Према једној   верзији презиме Форд узео је од свога брата, који је постао познат позоришни глумац под умјетничким презименом Форд. Према другој верзији, Форд је само американизација ирског презимена Feneey који је преузео негдје око 1915. године. У свијету филма појавио се 1915. године глумећи једну мању улогу у филму "Рађање једне нације" Дејвида Грифита. У почетку бављења филмом радио је као реквизитер, каскадер и сценски радник у братовој екипи за компанију "Универзал". За исту компанију самостално почиње режирати 1917. године. Послије низа краткометражних нискобуџетних филмова 1924. године снима филм "Жељезни коњ",  најзначајнији вестерн нијеме епохе. Овај филм значајан је за историју филма као први епски вестерн који је "каубојски филм" увео у подручје умјетничког жанра. Прво ремек-дјело, филм "Поштанска кочија", снимио је 1939. године чиме је започео најплоднији период Фордове каријере обиљежен са 34 дугометражна филма од којих су најпознатији вестерни: "Моја драга Клементина", "Коњичка трилогија" ("Форт Апач", "Носила је жуту траку", "Рио Гранде"), "Коњаници", "Трагачи", "Човјек који је убио Либерти Валанса", "Јесен Чејена" и други. Током Другог свјетског рата активно је учествовао у служби америчке војске. На снимању документарног филма "Битка за Мидвеј" остао је без ока, па је остатак живота носио карактеристичан црни гусарски повез.       
Велики мајстор филмске умјетности снимио је 127 филмова, од којих су 62 настала у нијемој и 65 у звучној ери. Награђен је са шест Оскара за режију, што је највише до сада додијељено једном редитељу у историји филмске умјетности. Оскаре је добио за филмове: "Потказивач" (1935), "Плодови гњева" (1940), "Како је зелена била моја долина" (1941), "Мирни човјек" (1952) и за два документарна филма: "Битка за Мидвеј" (1942) и "Седми децембар" (1943). Добитник је првог признања за животно дјело Америчког филмског института 1973. године. Умро је у Палм Спрингсу 31. јула 1973. године. 

 
Џон Форд

2. СТИЛ

А. Жанрови, теме  и  мотиви

Широк је избор жанрова и тема у Фордовим филмовима. У филмској каријери окушао се готово у свим жанровима, изузетак су научно-фантастични, мјузикли и хорор филмови које није снимао. Врло често његови филмови  представљају комбинацију више различитих жанрова у којима се прожимају мелодрамски и хумористички елементи.
Посматран у цјелини, опус филмова се може груписати у више жанрова: вестерне ("Поштанска кочија", "Трагачи"...), филмове "ирске и велшке фазе" - углавном драме и социјалне драме ("Миран човјек", "Како је била зелена моја долина"), ратне филмове ("Изгубљена патрола", "Жртвовани"), криминалистичке филмове ("Гидеон из Скотланд Јарда"), историјске филмове ("Кога сунце грије"), акционе драме ("Затвореник острва ајкула"), авантуристичке филмове ("Ураган"), комедије ("Мјесечев излазак", "Донован гребен") и биографске филмове ("Крила орлова"). Анализирајући опус Џона Форда, уочавамо понављања и варијације одређених тематских и визуелних мотива који припадају његовом дефинисаном стилу (ова анализа се односи само на дугометражне филмове).

1) - Тематски мотиви4 
- Абрахам Линколн ("Мр. Линколн", "Жељезни коњ", "Затвореник острва ајкула")
- Интеграција у друштво ("Трагачи", "Караван храбрих", "Кога сунце грије")
- Аутсајдер у улози мислиоца ("Моја драга Клементина", "Човјек који је убио Либерти Валанса", "Мр. Робертс")
- Аутсајдер у улози човјека у акцији ("Трагачи", "Јесен Чејена",  "Изгубљена патрола")
- Жртвовање ("Три кума", "Затвореник острва ајкула", "Три лоша човјека")
- Религија ("Изгубљена патрола", "Три кума", "Донованов гребен")

2) - Визуелни мотиви4
- Заједнички ручкови ("Поштанска кочија", "Како је била зелена моја долина"...)
- Музика и плесови ("Моја драга Клементина", "Коњаници", "Кога сунце грије"...)
- Опијање и тучњава ("Како је била зелена моја долина", "Форт Апач", "Донованов  гребен"...)
- Гробље ("Трагачи", "Три кума", "Млади Мр. Линколн"...)
- Врата и ограде ("Носила је жуту траку", "Трагачи"...)
- Ирска ("Миран човјек", "Како је била зелена моја долина"...)

Б. Наративни стил

Већ и само спомињање Џона Форда наводи нас на помисао на филмове редитеља који је своју репутацију градио на занатски режираним филмовима. Да ли је Форд био само добар филмски занатлија?
Сагледавајући стилске карактеристике Фордовог филмског опуса састављеног од 127 филмова, анализираћемо његове дугометражне филмове настале послије 1939. године. То је свакако и најплоднија стваралачка фаза живота у којој су настала 34 дугометражна филма, од чега 13 вестерна, које ћемо и детаљније разматрати.

Вестерни

Велики је значај Џона Форда за развој вестерна као умјетничког жанра коме је дао лирску компоненту уводећи у филмску умјетност појам лирског или поетског вестерна. Држећи се добро уходаних стереотипа вестерна (однос добра и зла, добрих и лоших јунака), иновирао је овај чисто мушки жанр елементима мелодраме. Са данашњег становништва, Форд је чак био модернистички редитељ са доста празног хода у радњи, кориштењем (повремено) фрагментарне нарације, која не спада у драматуршке обрасце вестерна. Посебно је интересантан његов приступ ликовима, гдје у карактеризацији готово да не постоје потпуно негативни ликови. Будући да га је првенствено интересовала емотивна димензија ликова, посебно су му одговарале приче са дужом радњом, које омогућавају постепену разраду ликова.  
У већини Фордових "лажних" вестерна жанр је само површински слој испод кога се налазе мелодрамски слојеви, међуљудски односи и психологије јунака које су га посебно интересовале. Рани примјер психолошког приступа јунацима код Форда налазимо у филму "Поштанска кочија"(1939). У овом филму у правом смислу долази до изражаја Фордова психоанализа, што ће постати карактеристика већине вестерна из његове "мрачне фазе". "Поштанска кочија" је филм који је спојио традиционалну акциону драматургију са прецизним сецирањем различитих карактера људи који су се нашли у опасности на истом мјесту. По овом психолошком обрасцу срећемо потпуно различите индивидуалносати: лутајући херој (Џон Вејн), витез-авантуриста (Џон Карадин), добра супруга (Луис Плат), болешљиви интелектуалац, доктор, банкар и трговац. Форд их је све скупио у кочију постављајући на једном мјесту представнике главних слојева друштва и при томе је њихове личности раставио на саставне дијелове  (добро и зло у свима нама), стављајући их у легендарни контекст освајача Дивљега запада. Форд овдје иде и корак напријед и њихову моралност потпуно изврће, па тако имамо курву која је моралнија од поштене супруге, банкара који бјежи са новцем  итд. "То је филм савршеног реда и композиције, готово школски примјер како се праве филмови у којима су сједињени кретање и акција са психологијом, у форму која дјелује својом животношћу, суровошћу, али и извјесном љепотом."6

У филму "Моја драга Клементина"(1946), посвећеном чувеном обрачуну код ОК Корала, више памтимо сцене плеса и игара, него легендарног обрачуна. Ријеч је о филму који многи сматрају најљепшим вестерном икада снимљеним, рафинираног угођаја, визуелне раскоши, филма препуног дивних ритуала и мотива (укључујући и вестерн-изведбу Хамлета!). Овај филм је свакако један од најлирскијих вестерна икада снимљених. "Не сјећамо се Фондиног Вајат Ерпа по вјештини руковања са револвером, већ по његовом мањку вјештине на плесном подијуму."5 Можда управо у томе и лежи величина Фордовог редитељског генија у коме претвара легенде у људе, а затим их враћа натраг у легенду.
У филму "Носила је жуту траку" (1948), централном филму "Коњичке трилогије",  филму који је почетак Фордове "мрачне фазе", пратимо јунаке који су потпуно окренути прошлости. Јунаци филма, посебно Нејтн (Џон Вејн), отуђени су и изгубљени људи, несретни и празни у својој крсташкој задаћи покоравања Индијанаца и припремању терена за "нови свијет". Чак и поглавица Коњ Који Хода упозорава свог старог пријатеља Нејтана како је за њих касно, долазе нови људи и вође који са етосом који је њих покретао немају никакве везе. У овом преломном  филму Фордова опуса, редитељ са  поштовањем испраћа бивше људе и упозорава нас како је прошлост само стање свијести јунака. Истовремено, у филму ствара и раствара свој основни мотив (коњица-заједница) а главном јунаку (Вејн), умјесто жуте траке прелијепе Оливије Дендриџ (Џоана Дру) и оне која оквирује слику његове мртве жене, додјељује прошлост и самоћу. Филм је разломљен, није чврсто причан, што је дјелимично карактеристика и његовог најзначајнијег филма "Трагачи".


  "Трагачи"(1956)

Филм "Трагачи" (1956) представља кулминацију Фордове "мрачне фазе", у коме у потпуности преиспитује свој дотадашњи однос према митологији Дивљег запада. У филму то врло вјешто примјењује трансформацијом Итана Едвардса (Џон Вејн) од мрзитеља Индијанаца у лик човјека који их на крају поштује. Ова величанствена духовна одисеја Дивљег запада у којој се јунаци током седам година, колико траје потрага и сами мијењају, смјештена је у познат Фордов образац у коме се цијела прича налази у простору и времену између отварања и затварања врата. Наводно је инспирацију за визуелни дио филма пронашао на Навахо таписеријама (чији је и сам био страствени колекционар) у којима се пејсажи Запада симболички претварају у слике душе. Централни мотив филма, потрага за изгубљеном дјевојчицом - "невиност без заштите", често је деценијама касније кориштена у свјетској кинематографији. Посебно је фасцинантна завршница филма. Нико прије Форда није на овако сугестиван начин дочарао тугу и сентимент као у завршној сцени у којој се Вејн, схвативши да за њега нема мјеста у дому људи којима је обезбиједио срећу, окреће и одлази да лута с вјетровима. Филм "Трагачи" више пута је био на листи десет најзначајнијих филмова у историји филмске умјетности, али ријетко на листама најзначајнијих вестерна. Можда и то говори о величини и значају овог филма за седму умјетност. "Никада у историји филма нису људи јахали, пунили пушке, брисали коњима леђа, пили кафу, четкали капуте или, једноставно, отварали и затварали врата са толико смисла, мудрости и срца - као у "Трагачима". Ријеч је о ремек-дјелу у којем се невјероватном сложеношћу и једноставношћу среће читава "фордовска" емоционалност и памет."5

 
"Трагачи"(1956)

Преиспитивање односа према митологији Дивљег запада Форд довршава својим посљедњим вестернима "Човјек који је убио Либерти Валанса" и "Јесен Чејена". У филму "Човјек који је убио Либерти Валанса" (1962) Форд при крају филмске каријере упућује посљедње сјетне погледе према митском простору Дивљег запада у коме на своје јунаке више не гледа ведро и са оптимизмом као у младим данима. Филм је присјећање на Дивљи запад који је све више модерно мјесто у коме једни живе од легенди, док други - и "Добри" (Џон Вејн) и "Зли" (Ли Марвин) изумиру са свијетом који нестаје неповратно. У посљедњем вестерну каријере, "Јесени Чејена" (1964), Фордова идеализована слика о америчкој коњици као заједници која покорава непозната подручја у име цивилизације, трансформише се (коначно) у слику у којој коњица има улогу кољача Индијанаца. "Желио сам снимити тај филм већ дуго. У својим филмовима убио сам више Индијанаца него Кастер или Чивингтон заједно. У свакој причи постоје двије стране, а ја сам за промјену хтио показати свој поглед. Будимо искрени, поступали смо са њима врло лоше - крв ја на нашем образу. Варали смо и пљачкали, убијали и клали, масакрирали и још штошта. А убију ли они једног Бијелца, Боже, ево стижу трупе." 5   

Ц. Визуелни стил

Фордов визуелни стил одговара његовом размишљању у коме камера не развија, већ констатује. Камера је углавном дисциплинована, укочена, што је једна од основних карактеристика Фордовог визуелног стила. У употреби покрета камере био је минималиста, иако је цијенио могућности покретне камере. Без јаког разлога није покретао камеру, само у изразито динамичним сценама ("Поштанска кочија", "Трагачи"...). Са људима у кадру, планови су најчешће постављени у средњим и средњекрупним плановима. Често је користио широке тотале, нарочито у сценама у Долини споменика ("FORD POINT") у којима је снимљена већина његових дугометражних вестерна. Понекад је снимао са више камера, нарочито акционе сцене. Често је користио "америчку ноћ", а у црно-бијелим филмовима, обилно је употребљавао филтере (бијели облаци на црном небу) да би добио што експресивнију фотографију. 
Почетком четрдесетих година, Форд пролази кроз (визуелну) експресионистичку фазу сарађујући са познатим сниматељем Грегом Толандом ("Грађанин Кејн") у  филмовима "ирске фазе" - "Дуго путовање кући" и "Плодови гњева" (оба снимљена 1940. године). У филму "Дуго путовање кући" Форд експресивну фотографију употпуњује фрагментарном нарацијом, у којој наизмјенично прати судбину неколико ликова. У филму је готово немогуће дефинисати заплет јер је углавном заснован на угођају и краћим епизодама. Сарадњу са Толандом завршио је документарним филмом "Седми децембар", у коме заједно потписују и режију.
Познато је да је са великом прецизношћу припремао своје филмове, нарочито у фази израде књиге снимања, па је на снимању врло мало  импровизовао. "Редитељ који размишља је редитељ који губи вријеме. Треба размишљати прије, а не на сцени."7 Овакав начин размишљања омогућио му је да са прецизном припремом брзо снима филмове, понекад зачуђујуће брзо. Али, било је и изузетака. Каприциозан по карактеру, знао је одступити од књиге снимања. „Снимали смо филм“, прича сниматељ Џозеф Ла Шел, „и шеф студија послао је свог асистента на објекат да каже Форду да је један дан у заостатку“. „Ох“, рекао је врло уљудно Форд, „па колико страна дневно мислите да би требало да снимимо“? „Чини ми се око осам“, каже момак. „Додајте ми књигу снимања“, рече Форд и момак му је додаде. Избројао је осам страница које још нису биле снимљене, исцијепао их и казао момку: „Можете свом шефу да кажете да све иде по плану снимања“. И никада није снимио оних осам страна.“2
На снимању филмова Форд је био манијакални перфекциониста, посебно у кориштењу свјетла и композицији кадра. Радио је највише под утицајем  фламанских сликара, првенствено Рембранта. На снимању филма "Трагачи" "фламанско свјетло" је за поједине сцене намјештао данима. У сцени упада у логор поглавице Ожиљка, користио је "америчку ноћ". Ова троминутна сцена снимана је дуже од пет дана зато што је Форд инсистирао да се у свим плановима потпуно савршено оцртавају све сјенке. Визуелни перфекционизам, поред фламанских мајстора, огледао се и у утицају других познатих мајстора ликовне умјетности. "У филму "Носила је жуту траку", визуелно сам желио да пронађем боје Вилијема Ремингтона и морао сам се носити са својим главним сниматељем (Винтон Хоч), који ми је често слао своје писмене прибиљешке, излажући у њима своје потпуно неслагање са мојим директивама. За вријеме снимања сцена олује, изјавио је више пута да неће бити ништа на филмској траци. Добио је Оскара за тај филм."8

 
Џемс Стјуарт, Џон Форд и Џон Вејн на снимању филма "Човјек који Је убио Либерти Валанса" (1962)

3. ЗАКЉУЧАК

Сагледавајући укратко стилске карактеристике филмова Џона Форда, можемо рећи да је ријеч о редитељу чије филмове карактерише  добро и "чврсто" причана прича (због чега су филмови били популарни и радо гледани), раскошна фотографија, прецизно свјетло и добра композиција. "Једино што сам увијек имао било је око за композицију - и то је све што сам имао."5
Џон Форд је био велико редитељско име прве половине вијека постојања филма. Утицао је на генерације холивудских и европских редитеља који су радили или раде под јаким утицајем "великог једнооког": Скорсизи, Хил, Вендерс, Мелвил, Милијус, Кауфман и многи други. Нажалост, његови филмови су посљедњих година неправедно заборављени и занемарени, потиснути "интелектуалним" редитељима у којима се промовишу другачији системи вриједности од оних који красе јунаке у његовим филмовима. Поред фасцинантног филмског опуса, Форд ће  остати запамћен и по свом легендарном приватном животу, конзервативности, темпераменту (нокаутирао је Хенрија Фонду који се није слагао са подјелом улога у његовом филму „Мр. Робертс“) и склоности према алкохолу. Његов ауторитет на филмску екипу протезао се и на вријеме послије снимања филмова, па је готово увијек  радио са добро уходаном екипом сталних глумаца.
Са Фордом, неповратно је ишчезао један величанствен свијет митолошког Дивљег запада, јунаци, вријеме и простор који је толико волио. "... С Фордом нестаје и свака носталгична нота, нестаје и мелодрама великог стила и када се окрећемо дјелу тога човјека, тог ствараоца, онда се окрећемо дјелу изгубљеног дјетињства. Замишљамо, а можда и с тугом, окрећемо тај лист о неком далеком свијету који се позлаћује до боје старих фотографија гдје сједе неки невјероватни људи."10   

ЛИТЕРАТУРА:   

  1. John Baxter(1985): Џон Форд - Кинематографи Љубљана, Љубљана
  2. Питер Богданович: Зовем се Џон Форд, ја правим вестерне, "Књижевне новине", 919/920,12-15.12. 1995, Београд
  3. Lindsay Anderson(1999): About John Ford… - Plexus, London  
  4. Scott Eyman/Paul Duncan (2004): John Ford, The Complete Films - Taschen, Köln
  5. Vladimir Tomić: Feljton o Džonu Fordu - 1) Zovem se Džon Ford, 2) Svi Fordovi kauboji  3) Ja snimam vesterne..., 4) Bik snima legende, 5) Najbolji prijatelj - alkohol,    "Studio", 1986, Zagreb
  6. Петар Волк (1981): Антологија филма 1 - Универзитет уметности у Београду, Београд
  7. Aлеш Курт (1998): Кад су редитељи личили на гусаре: Џон Форд, "Синеаст",107, Сарајево
  8. Claudine Tavernier (1973): Џон Форд - један од посљедњих разговора са великим редитељем, "Синеаст", 21/22, Сарајево 
  9. Филмска енциклопедија, А-К (1986): Група аутора, Југословенски лексикографски завод "Мирослав Крлежа", Загреб
  10. Рудолф Сремец (1989): John Ford (Sean Aloysius O'Fenny) 1895-1973 - "Филмска култура",179/180, Загреб

Портрети






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана