Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Путописни филмови Љубинка Бате Смољановића

 
Горан Бараћ

 
ПУТОПИСНИ ФИЛМОВИ ЉУБИНКА БАТЕ СМОЉАНОВИЋА

Током свог три деценије дугог дружења са аматерским кино-камерама овај Бањолучанин снимио око два и по километра филмске траке нормал и супер осам милиметара!... Посебну вриједност представљају филмови, које је овај заљубљеник у покретне слике снимио на својим многобројним путовањима широм бивше СФР Југославије, али и по земљама западне и источне Европе...

Бато Смољановић подно Високих Татри (1975)

Филмски опус доајена међу бањолучким кино-аматерима, Љубинка Бате Смољановића, пребогат је документарним филмовима, али и путописним репортажама. Ове посљедње су истинске претече класичних туристичких филмова, какве данас често гледамо на телевизији.

Смољановић је један од најстаријих бањолучких кино-аматера. Прву филмску камеру купио је сада већ давне 1961. године. Том својом „пентаком“, малом камером формата нормал осам милиметара, све до почетка седамдесетих година прошлог вијека снимао је породичне филмове, које је самостално и развијао и монтирао. Године 1970. преоријентисао се на квалитетнији аматерски формат – супер осам – и почео озбиљније да се бави филмом. На стотинама метара популарне „супер осмице“ остали су забиљежени кадрови (углавном) документарних филмова посвећених природи.


Похорје снимљено на „феранијаколор“-у (1963)

Током свог три деценије дугог дружења са аматерским кино-камерама (од 1961. до 1991. године), овај Бањолучанин је снимио око два и по километра (!!!) аматерске филмске траке. Или, конкретније, око десет сати материјала! Осим реализације документарних остварења (у периоду када је снимао „супер осмицом“), Смољановић није пропустио да забиљежи ниједан значајнији тренутак из живота његове породице. Посебну вриједност за овај текст представљају филмови, које је овај заљубљеник у покретне слике снимио на својим многобројним путовањима широм бивше СФР Југославије, али и по земљама западне и источне Европе.

„Вртимо“ осаммилиметарске филмове Љубинка Бате Смољановића... Док кинопројектор испушта онај свој карактеристични звук, на бијелом екрану се поигравају трепераве слике. Један од првих филмова, које је у својој дугогодишњој каријери снимио јунак ове наше приче, посвећен је боравку њега и његове породице у Логарској долини, у Словенији. Година је 1961. Екраном промичу црно-бијели кадрови врхова Јулијских алпа и стоке на непрегледним пашњацима подно тих висова. Немирна Смољановићева камера као да жели да ухвати што више љепоте, која јој се указала пред објективом, па „шета“ у свим могућим правцима.

Бато Смољановић се Словенији и њеним природним љепотама вратио неколико пута током свог бављења седмом умјетношћу, а његов најпознатији филм о природним богатствима те бивше југословенске републике је получасовни документарни запис на „супер осмици“ под називом „Словенија у сунцу и снијегу“, снимљен 1977. године...

Недуго послије оних првих, „пентакиних“ кадрова из Словеније – пријатно изненађење. Пред нашим очима указују се кадрови Плитвичких језера, и то у боји! На самом почетку шездесетих година 20. вијека црно-бијела филмска трака је у Бању Луку стизала „на кашичицу“. О колору Смољановић и они малобројни кино-аматери у данас највећем граду Републике Српске могли су само да сањају.


Плитвичка језера у колору (1961)

На једном од својих пословних путовања, Бато Смољановић је купио неколико ролни (у то вријеме) изузетно скупе „агфаколор“ филмске траке и почео да експериментише са њом. Први „производ“ тог експеримента били су кадрови Плитвичких језера у боји, начињени у љето 1961. године. Одушевљен покретним сликама у природним бојама, овај бањолучки синеаста је до краја свог бављења филмом свијет око себе биљежио – углавном – на колор филмској траци. Морамо признати да кадрови прелијепих водопада на Плитвицама, иако снимљени прије готово пет деценија, и данас изгледају заиста атрактивно.

Сигурно најљепши колор у филмовима из раног синеастичког периода Љубинка Бате Смољановића забиљежен је 1963. године, током његовог боравка на Похорју. Италијанска „феранијаколор“ у том седмоминутном филму показала је на дјелу сву своју раскош, а сјајан Смољановићев осјећај за детаљ и природне љепоте дао је кадровима снимљеним на Похорју сасвим нову димензију.

Године 1964. Бато Смољановић одлази на пропутовање кроз Швајцарску и са собом, као саставни дио пртљага, нови своју „двоструку осмицу“. Током тог вишедневног боравка у Швајцарској, овај Бањолучанин је – већином из аутомобила у покрету - снимио неколико ролни филмске траке, од којих је измонтирао веома занимљиво остварење о овој земљи. Филм о Швајцарској је, у правом смислу те ријечи, целулоидни путопис, на којем је забиљежено све оно што краси ову планинску државу.


Путопис кроз Совјетски Савез (1973)
Са пропутовања кроз Швајцарску (1964)

Смољановић није испуштао камеру из руке ни када је, као туриста, ишао да посјети Италију 1968. године, (бивши) Совјетски Савез 1973. године, па (опет, бившу) Чехословачку двије године касније, те Свету гору Атос и Хиландар 1982. године и Шпанију 1989. године...

Његов најљепши путописни кино-запис свакако је „Турнеја по Совјетском Савезу“ (1973). На овом филму, снимљеном на траци супер осам милиметара, Бато Смољановић је забиљежио све иоле занимљиве тренутке са вишедневне туристичке „турнеје“ по овој земљи. Филм почиње полетањем „тупољева“ совјетске компаније „Аерофлот“ са београдског аеродрома, летом испод и изнад облака, те слетањем и обиласком Кијева. Потом се наставља туром кроз Лењинград, да би гро филма био посвећен главном граду СССР-а Москви. Све кадрове прати изузетно лијепа музика из руског мелоса. У свега неколико реченица не може да се опише све оно што је јунак наше приче прије три и по деценије снимио у једној од двије свјетске „хладноратовске“ велесиле, али је – у сваком случају – „Турнеја по Совјетском Савезу“ његов убједљиво најљепши кино-путопис.

Онако, како је снимио све своје филмове – са пуно страсти и љубави, улажући се максимално у хоби за који је живио – Љубинко Бато Смољановић је исто тако сва своја целулоидна остварења брижљиво чувао и сачувао. За разлику од већине бањолучких кино-аматера - који своје филмове нису пажљиво чували, па су временом пропали у мањој или већој мјери – стотине и стотине метара Смољановићевих нормал и супер осмица и данас су у савршеном стању.

Сви његови филмови изгледају као да су тек снимљени... И право је уживање гледати покретне слике овог врсног филмског непрофесионалца, старе 30, 35, па и 45 година. Јер, на њима, заиста, има шта да се види...


Кадар из филма „Атос и Хиландар“ (1982)

 

МОРЕ


Љубинко Бато Смољановић је снимио сваки боравак своје породице на мору. Игране, Омиш, Цриквеница, Сплит, Солун,... само су неке од силних морских дестинација, које су он, његови супруга и син обишли током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека.

Током једног од тих боравака на мору, у Омишу 1968. године, Смољановићева камера забиљежила је извлачење њемачког аутобуса, чији је возач пребрзо ушао у једну оштру кривину, пресјекао је и зауставио аутобус препун туриста на самој ивици риве...
 

НАЈДРАЖЕ УСПОМЕНЕ

На сваком путовању, саставни дио моје гардеробе обавезно су били филмска камера и неколико ролни или касета са траком. Уосталом, камеру сам увијек носио са собом, гдје год сам ишао. На излет, путовање, на море, планину, ријеку... Данас, све оно што сам снимио прије 30, 40 или више година представља ми најдражу успомену – рекао је једном приликом Бато Смољановић.

 
(текст је објављен у магазину „Путнк“, бр. 1, септембар/октобар 2008)

Телекино и дигитализација: ФЕНИX АРТ

 


Кино аматеризам






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана