Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Љубинко Бато Смољановић

Горан Бараћ

Доајен међу бањалучким филмским аматерима, Љубинко Бато Смољановић, рођен је 1928. године у Глини. Овај специјалиста медицинске биохемије у пензији свијет око себе почео је да снима најприје фото-апаратом, и то дијапозитив-филмовима, 1959. године. Прву аматерску филмску камеру купио је двије године касније. Том својом “двоструком осмицом“ првих неколико година снимао је породичне филмове, које је самостално и развијао, јер шездесетих година прошлог вијека у цијену коштања филмске траке није било урачунато и њено развијање у “кодаковим“ или “агфиним“ лабораторијама.
Када се 1970. године преоријентисао на формат “супер 8 мм“ почео је озбиљније да се бави филмом, снимајући документарна остварења (углавном) посвећена природи. Тих раних седамдесетих снимио је филмове “Златна јесен“ (1972 – детаљи из природе у јесењем периоду), “Зимске минијатуре“ (1973 – зимски мотиви из природе), “На прољетном сунцу“ (1973 – мотиви из природе у прољеће), запис о домаћим животињама једноставног назива “Животиње“ (1973), те експериментални филм “Сунце“, реализован 1974. године, у којем су приказани изласци и заласци Сунца у различитим амбијентима.
Са својом камером марке “ницо браун“ Смољановић је у периоду од 1972. до 1975. године снимио документарно остварење “Лазар са Змијања“, филмску причу о горштаку са Мањаче преко чијих плећа су прешле све страхоте И и ИИ свјетског рата. Потом, 1975. године реализовао је остварење о посљедњим данима ускотрачне пруге на релацији Јајце-Лашва под називом “Прича о ружама и огњу“. Ово је, у ствари, био некролог малом “ћири“, популарном возу чије су пруге у Босни и Херцеговини укинуте 1975. године.
Сљедеће године Љубинко Бато Смољановић снимио је своје најамбициозније остварење - “Тихе воде“. На стотињак метара филмске траке снимљен је живот орнитофауне током три годишња доба на језерима Бардаче код Српца. Овај филм ни данашњег гледаоца не може да остави равнодушног.
Гдје год је путовао снимао је путописне репортаже. У жанру експерименталног филма опробао се још једном, остварењем “Куда журиш човјече“ из 1977. године, типичној алегорији на живот (односно, журбу) савременог човјека. За потребе ТВ Сарајево, Смољановић је 1984. године позајмљеном 16-милиметарском камером снимио филм о манастиру Гомионици, код Бронзаног Мајдана.
Овај филмски аматер, који за себе каже да му “у венама, умјесто крви, тече супер осмица“ награђен је многобројним признањима на фестивалима аматерског филма у бившој СФР Југославији. Своје пензионерске дане проводи у Бањалуци.

Филмографија (супер 8 мм):

  • “Лазар са Змијања“ (1972/1975) – документарни филм
  • “Златна јесен“ (1972) – документарни филм
  • “Зимске минијатуре“ (1973) – документарни филм
  • “На прољетном сунцу“ (1973) – документарни филм
  • “Турнеја по Совјетском савезу“ (1973) – путописни филм
  • “Животиње“ (1973) – документарни филм
  • “Сунце“ (1974) – експериментални филм
  • “Прича о ружама и огњу“ (1975) – документарни филм
  • “Татре у Чехословачкој“ (1975) – путописни филм
  • “Тихе воде“ (1976) – документарни филм
  • “Куда журиш човјече“ (1977) – експериментални филм
  • “Словенија у сунцу и снијегу“ (1977) – путописни филм
  • “Атос и Хиландар“ (1982) – путописни филм
  • “Мозаик малог миста“ (1984) – путописни филм
  • “Жалом“ (1984) – путописни филм
  • Филм о манастиру Гомионици (1984) – документарни филм (16 мм)






-Кадрови из “Приче о ружама и огњу” и “Тихих вода”
 Љубинка Смољановића
 


Кино аматеризам






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана