Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Незаборав на осмици

Горан Бараћ

Спиридон Шпиро Боцарић био перјаница кино-аматеризма на подручју Бање Луке... Прву “двоструку осмицу”, аматерску филмску камеру са опружним механизмом, у “крајишку љепотицу” почетком 1961. године донио Љубинко Бато Смољановић, а први регистровани кино-аматер у Бањој Луци био Славко Подгорелец


       
Кино-аматеризам, као специфична област бављења филмском производњом, у Бањој Луци има традицију дугу пуних седам деценија.
Спиридон Шпиро Боцарић је још средином тридесетих година прошлог вијека својом 16-милиметарском камером снимао становништво, народне ношње и обичаје у ближој или даљој околини Бање Луке. Према историјским изворима, Боцарић је снимио неколико филмова, али је до данас остао сачуван само један, и то онај најдрагоцјенији - получасовни документарни запис о Врбаској бановини - реализован (највјероватније) током 1937. године.
Иако је Шпиро Боцарић снимао на траци ширине 16 милиметара, односно на полупрофесионалном формату, стил аутора и грешке у филмском језику без поговора га сврставају међу перјанице кино-аматеризма на подручју Бање Луке.

У јавности данас готово потпуно заборављен, али помена вриједан, је и Александар Бојко. Овај кино-аматер је иза себе оставио историјски изузетно значајне филмске записе о усташкој окупацији Бање Луке током Другог свјетског рата.
Другу половину четрдесетих и педесете године минулог вијека на овом подручју није обиљежила никаква активност филмских “непрофесионалаца”. У том периоду стасавала је читава плејада заљубљеника у седму умјетност, која је прве кораке на реализацији сопствених покретних слика започела већ почетком шездесетих.

Прву “двоструку осмицу”, аматерску филмску камеру са опружним механизмом, умјесто електро-мотора, у Бању Луку је почетком 1961. године донио Љубинко Бато Смољановић. Овај доајен међу бањолучким кино-аматерима најприје је снимао породичне филмове, да би - деценију касније - купио камеру “супер осам” формата и почео да се бави реализацијом документарних остварења.




-Кадрови из “Лазара са Змијања”, “Приче о ружама и огњу” и “Тихих вода”
 Љубинка Смољановића


У периоду од 1972. до 1984. године, Смољановић је снимио чак 16 документарних, путописних и експерименталних филмова - углавном на “супер осмици” - који су награђени многобројним признањима на фестивалима аматерског филма у бившој СФР Југославији. Међу најзначајнија остварења овог изузетно талентованог аутора сврставају се “Лазар са Змијања” (1972/1975), о горштаку са Мањаче преко чијих плећа су прешле све страхоте Првог и Другог свјетског рата, “Прича о ружама и огњу” (1975), филмски некролог пругама уског колосијека и популарном “ћири”, те Смољановићево животно дјело “Тихе воде” (1976), посвећено животу орнитофауне током прољећа, љета и јесени на језерима Бардаче код Српца.
Први регистровани кино-аматер у Бањој Луци био је Славко Подгорелец. Још као основац, почетком шездесетих година, писао је сценарија, глумио и режирао филмове као члан Фото-кино клуба Основне школе “Бранко Радичевић” (бивша “Есад Миџић”), да би успјешно бављење покретним сликама наставио у Фото-кино клубу “Гимназијалац”, који је дјеловао у бањолучкој Гимназији.
Овај аутор оригиналног стила је своја најзрелија остварења снимио у периоду од 1973. до 1977. године, и то у тандему са Велимиром Бојком. О дубоком печату, који су у историји бањолучког кино-аматеризма оставили филмови Славка Подгорелца, и дан, данас свједоче изванредна играна остварења “Анатема” (1973), које покушава да разјасни однос између мушкарца и жене, и “Трагови” (1977), филм о томе како чувени земљотрес, који је разорио Бању Луку 1969. године, није успио да уништи и људско сјећање.
 



-“Тиха ријека” и “Трагови”, антологијска остварења бањолучких кино-аматера


На 17. републичком фестивалу аматерског филма, одржаном 1977. године у Зеници, “Трагови” су награђени златним плакетама за играни филм и режију.
Кад смо већ поменули Велимира Бојка, рецимо да је он, уз Подгорелца и Слободана Станишића, био један од најоригиналнијих, али сасвим сигурно најпродуктивнији и најнаграђенији бањолучки кино-аматер. Бојко се - током готово деценију и по друговања са покретним сликама - потписао као режисер, корежисер, сценариста, сниматељ и монтажер око 25 филмова, међу којима су и антологијски “Тиха ријека” (1973) и “Трилогија Едгара Алана Поа” (1979), тродијелна “Лигеја” (1980/1983), “Прољетна соната” (1982 - посвећена етномузикологу, академику Влади Милошевићу) и надреалистички “Реквијем” (1984).
Остварења овог Бањолучанина добила су двадесетак признања на разноразним фестивалима аматерског филма у СФРЈ и иностранству. Наведимо, на примјер, да је “Трилогија Едгара Алана Поа” 1979. године тријумфовала на 19. републичком фестивалу аматерског филма у Коњицу, на којем је награђена златним плакетама за играни филм, режију и монтажу.
Међу значајније ауторе “бањолучке школе аматерског филма” треба убројати и Слободана Станишића, Каменка Муратагића, Едина Тахировића и Адема Кобашлића, чија су остварења “Метрополис” (Станишић, 1982), “Лудвиг ван Бетовен” (Муратагић, 1977) и “Ритам” (Тахировић/Кобашлић, 1981) наишла на неподијељене симпатије и публике и фестивалских жирија.
Осим што су имали умјетничке претензије, бањолучки кино-аматери били су и вјерни хроничари свог времена.
Миодраг Шобот-Шоле, на примјер, снимио је својом “супер осам” камером вриједан филмски материјал, непосредно пошто је катастрофални земљотрес разрушио Бању Луку у октобру 1969. године. Рушевине, шаторска насеља, очај становника “крајишке љепотице”, чак и накнадно рушење прелијепог здања бањолучке Гимназије, ... све то је остало записано на нешто више од шест минута сировог материјала Миодрага Шобота.
Такође, у вријеме док је читава СФРЈ туговала због смрти “највећег сина свих народа и народности”, Јосипа Броза Тита, неколико чланова бањолучког Кино-клуба “Козара 816” снимило је “Колоне бола и поноса” (1980), изванредну репортажу о уписивању житеља највећег крајишког града у књигу жалости.
Остварење “КЕП 80”, тандема Бојко-Станишић, реализовано на 16-милиметарској филмској траци, представља хронику припрема, организације и дешавања на Европском првенству у кошарци за жене, које је 1980. године одржано у Бањој Луци.




-“Лудвиг ван Бетовен” и “Ритам”, експеримент и мјузикл


Поменимо да је бањолучки новинар и публициста Јован Бабић током шездесетих година снимао породичне, документарне и експерименталне филмове. Заједно са Миљком Шиндићем, Бабић је 1966. и 1969. године реализовао и два играна филма - “Планино, одазови се!” и “Путем преко ограда”. Судбина оба ова остварења, нажалост, данас је непозната.
Бањолучки кино-аматери имали су, једно вријеме, привилегију да филмску траку, на којој су била снимљена њихова остварења, развијају у свом граду. Наиме, Исмет Ибришагић и Милан Глигорић развијали су црно-бијеле “двоструке” и “супер осмице” својих колега-синеаста. Тако, у вријеме када је најближа лабораторија била у Загребу, филмски “непрофесионалци” у Бањој Луци нису морали да стрепе да ли ће њихове ролне са траком бити загубљене у некој од поштанских врећа.
О активностима бањолучких кино-аматера данас су познати само фрагменти. И док се, са једне стране, прилично вјерно може реконструисати изузетно успјешан, али - нажалост - прекратак стваралачки пут аутора окупљених у Кино-клубу “Козара 816”, (и то управо захваљујући Велимиру Бојку, који је сачувао већи дио филмова и документације), дотле су подаци о активностима фото-кино клубова “Елан” и “Јосип Боснар” сведени на непоуздана сјећања њихових некадашњих, сада већ времешних, чланова.
 


  -“Колоне бола и поноса” и “Лигеја” међу најбољим остварењима “Козаре 816”


Имена и презимена многих аутора, интересантан филмски материјал и документе дијелом је “прогутао” и грађански рат, који је протутњао овим просторима у првој половини деведесетих. Они, који су прије 30 или 40 година својим филмским камерама, на траци ширине осам милиметара, самостално, мимо клубова, снимали свијет око себе, или су поклекли пред неумољивим законима природе или су своје “двоструке” и “супер осмице” одавно “окачили о клин”.
Кино-аматеризам у читавом свијету убрзано постаје дио историје, тачније дио колективног сјећања. Највећи разлог за то лежи у чињеници да за куповину и касније развијање једне касете “супер осмице”, у којој има траке за свега три минута снимања, треба издвојити чак педесетак евра!
Умјесто механичких аматерских камера, код којих је - прије притискања окидача - требало провјерити стање батерија, да ли је постављен филтер за снимање при дневном свјетлу, подесити отвор бленде, сектора и брзину снимања од 18 или 24 сличице у секунди, модерни видео-аматери немају тих проблема. Довољно је дигиталну камеру уперити у објекат снимања и притиснути окидач.
Није спорно да нове технологије “гутају” оне старе. И није спорно да оно, што је рађено прије 20, 30, 40, 50,... година постаје дио историје. Међутим, на примјеру бањолучких кино-аматера, та историја ни изблиза није истражена.
А вријеме чини своје...



-Младалачка свјежина у филмовима “Професор” и “Зид”




-“Трилогија Едгара Поа” и “Прољетна соната” кино-бравуре Велимира Бојка

  ОСНОВЦИ

Фото-кино клуб Основне школе “Бранко Радичевић” (прије рата, “Есад Миџић”) био је један од најуспјешнијих школских клубова у Бањој Луци. Ђаци ове школе су током шездесетих и седамдесетих година прошлог вијека снимили неколико десетака играних и документарних остварења, која су награђена многобројним плакетама, пехарима и дипломама на фестивалима пионирског филма у бившој Југославији.

 

МЛАДЕ СНАГЕ

Представници “новог таласа” у бањолучком Кино-клубу “Козара 816” почетком осамдесетих година 20. вијека били су Дарко Алексић и Ратко Кларић.
Ова двојица кино-аматера унијела су у продукцију аматерских покретних слика неопходну младалачку свјежину својим остварењима “Професор” и “Робинзон Крусо” (Алексић, 1981/1982), те “ЕПП за вокмен” и “С. Б” (Кларић, 1983/1985).
Нагласимо да је Ратко Кларић био једини бањолучки кино-аматер, који се усудио да снима тонске филмове, док су сви остали своја остварења накнадно озвучавали на магнетофонској траци.

 

КОЗАРА 816

Кино-клуб “Козара 816” основан је у вијећници данашњег Банског двора у Бањој Луци 25. маја 1978. године. Оснивачи клуба одлучили су се за овакав назив зато што је највиши врх Козаре 816 метара, а филмска трака, коју су користили аматери, била је широка осам, односно 16 милиметара.
За вријеме свог петогодишњег трајања, кроз клуб је прошло неколико десетака заљубљеника у седму умјетност, који су у њему научили прве кораке о писању сценарија, режији, руковању камером и монтажи филмова.
Многи од некадашњих чланова “Козаре 816” радили су или још увијек раде на некој од телевизија у Републици Српској, Федерацији БиХ или окружењу.


Кино аматеризам






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана