Ћирилица   /   Latinica   /   English
   
FENIX ART
Кинематографија
Републике Српске
Фотографија
Републике Српске
Стрип сцена
Републике Српске
Из свијета филма





Филмови браће Лимијер

Горан Бараћ


Послије читавог низа различитих истраживања бројних познатих и непознатих експериментатора, средином деведесетих година 19. вијека били су познати сви проналасци који су директно водили открићу филмске технике и технологије: камера (ради на принципу ”камере опскуре”), са објективом, блендом, сектором и механизмом за покретање траке у њеној унутрашњости; пројектор (ради на принципу ”латерне магике”), са објективом, извором свјетла, кондензатором и механизмом за покретање траке, идентичним оним у камери; филмска трака, односно први стандардизовани формат ширине 35 милиметара, са по једном, двије или четири перфорације са сваке стране фотограма или филмске сличице. Све је било познато, технологије снимања и пројекције биле су проучене до детаља, али… И поред свега, једна ситница стварала је много проблема…
Наиме, код свих дотадашњих уређаја за снимање и пројекцију филмска трака се кроз камеру и пројектор кретала континуирано, без заустављања испред објектива у капијама ова два уређаја, а коначан резултат свега претходно наведеног било је константно треперење слике приликом пројекције. Требало је, дакле, пронаћи начин да се трака приликом експозиције потпуно умири пред објективима камере и пројектора, односно да се континуирано кретање траке у унутрашњости ових уређаја испред објектива претвори у испрекидано. Само тако, сматрано је, слика на платну неће треперити. Тадашњи филмски пионири имали су пред собом теоретски задатак, али никоме није падало на памет како да га ријеши у пракси…
Власници фабрике фото-материјала у француском граду Лиону, браћа Огист (1862-1954) и Луј (1864-1948) Лимијер, механизму за покретање траке - који је већ био поприлично компликован - додали су још и грајфер, ексцентричну зупчасту хватаљку, која је била саставни дио машина коришћених у текстилној индустрији.
Основна намјена грајфера била је да скоковито помјера филмску траку у капијама камере и пројектора, тренутно је зауставља испред објектива и експонира у врло кратким и прецизним интервалима од 1/16 секунде. Увидјевши да је њихов проналазак ријешио и посљедњу ”мистерију” код кинематографских уређаја, 13. фебруара 1895. године у Патентном заводу у Паризу, под редним бројем 524.032, Огист и Луј Лимјер патентирали су ”кинематограф”, апарат који је на 35-милиметарској траци са по једном округлом перфорацијом са сваке стране фотограма (упрошћена верзија стандардизоване траке Томаса Алве Едисона) могао да региструје и забиљежи покрет, а потом да га (пред мноштвом људи) и репродукује.
Први филмски отисак у историји седме умјетности направљен је 19. марта 1895. године, када су браћа Лимјер снимила свој кинематографски првенац - ”Излазак радника из фабрике” (Ла сортие де л’усине Лумиèре). Овај једноминутни филм, као демонстрација новог изума, премијерно је приказан три дана касније, 22. марта, у Лиону, на Конференцији о унапређењу фотографске индустрије у Француској, а у новембру исте године неколико филмова ових пионира кинематографије приказано је и најпознатијим научницима тог времена на Сорбони.
Двадесет осмог децембра 1895. године и званично су рођене покретне слике. Тога дана око 19 часова, у Индијском салону ”Гран кафеа” на булевару Капусин у Паризу, започела је прва јавна пројекција ”оживљених фотографија” на свијету пред 33 знатижељника који су платили улазницу од једног франка. Током получасовног програма, Огист и Луј Лимјер су приказали десетак филмова, међу којима су се налазили и сада већ легендарни ”Поливени поливач” (Л’арросеур арросé), ”Бебин доручак” (Ле репас де бéбé) и ”Морски таласи” (Баигнаде ен мер).
Прва филмска пројекција оставила је изузетан утисак на публику, која је била одушевљена покретним сликама. Парижани су на самом истеку те 1895. године навелико коментарисали ”посљедње чудо стољећа” – филм – а већ средином јануара наредне године пред улазом ”Гран кафеа” свакодневно је могао да се види ред дуг око 300 метара, док су пројекције трајале од десет часова ујутру до један час иза поноћи. Браћа Лимијер су власнику кафане плаћали фиксни износ за закуп од 30 франака дневно, а три седмице након приказивања првих ”оживљених фотографија” приход од продатих улазница прелазио је 2.500 франака на дан!
Огист и Луј Лимијер су од самих почетака бављења кинематографијом имали у виду само могућност комерцијалне експлоатације свог проналаска. Они нису вјеровали у филм и сматрали су да је то проналазак без будућности. Због тога се нису ни трудили да снимају филмове који ће бити нешто више од пуког биљежења стварности. Wихова једноминутна остварења неки историчари седме умјетности назвали су ”фотографијама које трају”, а осим присуства благог документаризма, те примјеса хроничарских или журналских елемената, филмови ових славних Француза нису имали никакву иоле значајнију подлогу. Самим тим, гледалац би послије почетног усхићења схватио да у првим филмовима није било ничега што он већ није видио у свом окружењу. Браћа Лимијер упорно су одбијала да почну са снимањем играних остварења, тако да је након отприлике годину и по престало интересовање публике за документаризмом који су нудили њихови филмови. Публика је тражила нешто занимљивије, нешто што у свакодневном животу није било баш уобичајена појава и што није могло да се види тако често…
Опчињен фотографијама које су се кретале, власник илузионистичког театра “Робер-Худин” Жорж Мелијес (1861-1938) понудио је Лимијеровима 10.000 франака за откуп њиховог проналаска. Директор музеја ”Вакс”, који је (такође) био заинтересован да купи проналазак браће Лимијер, удвостручио је Мелијесову понуду, а чувени шоумен Фоли-Бержер изашао је са, у то вријеме, невјероватном сумом – 50.000 франака! Међутим, све понуде су глатко одбијене. Браћа Лимијер нису хтјела никоме да продају кинематограф, а њихов отац Антоан, цијењени фотограф, потанко је објаснио Мелијесу и зашто: ”Младићу, овај проналазак није за продају, а за вас би био пропаст! Може се неко вријеме експлоатисати као научни куриозитет, али мимо тога нема никакву комерцијалну будућност…”
Огист и Луј Лимијер су све до средине прве деценије 20. вијека снимали своје “фотографије које трају”. До 1910. године потпуно су напустили снимање филмова, препустивши се уживању у богатству које им је донио проналазак кинематографа. У њиховој филмографији остало је записано да су снимили преко 1.400 наслова, од којих је огромна већина сачувана до дан, данас...


Портрети






Архив
Штампај Пошаљи пријатељу Назад
ГАЛЕРИЈА | ВИДЕО | ЛИНКОВИКОМЕНТАРИ | КОНТАКТ  
Дизајн и CMS: BTGport.net

Феникс © сва права задржана