У Београду је 28. марта умро Ранко Мунитић, филмски критичар, хисторичар и теоретичар, један од највећих познавалаца анимираног филма у бившој Југославији. Писао је сценарије за анимиране и игране филмове, као и бројне књиге о хисторији југославенске кинематографије, фантастици на екрану те "Загребачкој школи" и "Београдском кругу анимираног филма". Дјеловао је на многим међународним фестивалима, форумима анимације те ТВ емисијама, годинама као члан Програмске комисије загребачког "Анимафеста". Био је стручни сурадник Филмске енциклопедије у Загребу, неко вријеме члан Боарда АСИФА-е.
Рођен је у Загребу 1943. године, гдје је завршио школовање и дипломирао на Филозофском факултету. Почео је објављивати радове у штампи 1962. и убрзо се посветио филму, посебно анимацији. 1971. године прешао је у Београд.
Боривој Довниковић Бордо
СЈЕЋАЊЕ НА РАНКА МУНИТИЋА
Филмски критичар, историчар и теоретичар, Мунитић је био један од највећих познаваоца анимираног филма у бившој Југославији. Мунитић је написао сценарије за анимиране филмове: "Рампа", "Мала Сирена", "Вријеме вампира" и "Паук", написао бројне књиге о историји југославенског филма, фантастици на екрану и "Загребачкој школи анимације", објавио је 1982. године теоријски рад "Документарни филм - да или не?" као и многе друге књиге.
Ево како је једном приликом описао самог себе:
"Имам неколико периода који ми се чине важни у животу. Први, у исто вријеме и најљепши, то је дјетињство, од прве до шесте године у Трогиру, у дивном старом градићу на Јадрану гдје је барка, море, рибарење, мит, и то је моја Атлантида. Тога више нема. Онда долази други период, то је школовање у Загребу. То је отприлике од моје шесте године, дакле, негдје крајем 40-их, па негдје до почетка 60-их. Трогиру припадам по татиној породици, Загребу је требало да припадам по маминој породици, међутим, ту се нисам снашао, ту ми се мало, скоро ништа није допало. Имао сам срећу и у класичној гимназији и на факултету, Филозофском, на историји умјетности, да сретнем неколико сјајних професора и да много тога од њих научим, а успио сам пошто сам врло брзо схватио да је моје мјесто позориште, филм и сличне појаве.
Покушавао сам на сто начина да се некако ту убацим и успио сам 1961. објавити први текст у једном средњошколском листу. Пошто ја не вјерујем у случај, није случај да је то био интервју са једним глумцем. Крајем 1962. године сам објавио први професионални текст. Врло брзо сам почео путовати, судјеловао сам у оснивању фестивала, разних филмских догађања. Направио сам стотињак и нешто ретроспектива загребачких цртаних филмова те београдских документарних. Тражио сам гдје бих ја коначно пустио коријен, и у прољеће 1963. сам за мартовски фестивал кратког филма први пута дошао у Београд, ту сам некако осјетио неке моје нијансе хумора, радости, живота, енергије, нешто што мени треба. Године 1971. сам се, пошто сам видио куда иде она бивша земља, преселио дефинитивно у Београд и од онда пишем текстове, пишем књиге. Не кријем љубав према свему томе и скрибоманију као посљедицу свега тога. Немам никог иза себе, никад нисам имао ни странку, ни институцију, само своје име, презиме, образ, савјест."
